ИНТЕРВЈУ ЗОРАН ЂЕРИЋ Шаролик свет театра за клинце и клинцезе

У такмичарском програму 26. по реду издања Међународног фестивала позоришта за децу, које сутра почиње у Суботици, налази се четрнаест представа из Кине, Русије, Кореје, Пољске, Италије, Немачке, Мађарске, Републике Српске, Србије... по избору селектора др Зорана Ђерића.
Zoran Đerić, selektor 26. Međunarodnog festivala pozorišta za decu u Subotici Foto: Dnevnik.rs
Фото: Зоран Ђерић, селектор 26. Међународног фестивала позоришта за децу у Суботици Фото: Дневник.рс

– Будући да на фестивал долазе позоришта са различитих крајева света, имаћемо прилику да на делу видимо од театра једног глумца до великих ансамбл пројеката, од представа класичних поставки и поетика, до оних које карактерише врло модеран, чак експериментални израз, које ће бити потпуна новина за овдашњу публику. У сваком случају, уверен сам у то да ће овогодишња селекција својом разноврсношћу показати какве све могућности данас постоје у позоришту за децу, односно колико је тај свет још увек богат – каже др Ђерић за „Дневник”.

У такмичарском програму 26. по реду издања Међународног фестивала позоришта за децу, које сутра почиње у Суботици, налази се четрнаест представа из Кине, Русије, Кореје, Пољске, Италије, Немачке, Мађарске, Републике Српске, Србије

Може ли се ипак говорити о неким трендовима?

– Генерално, постоје две врсте позоришта за децу: буyетска и приватна. Првих је све мање, али она која опстају, поготово у источноевропским земљама, и даље су прилично јака, са богатим продукцијама, јер се финансирају из различитих државних извора. Наравно, дошло је до смене генерација, што је донело и одмак од доминантно васпитно-едукативне поетике која је етаблирана у театрима за децу пре пола века. С друге стране, приватна позоришта су све бројнија, али је углавном реч о трупама од свега неколико глумаца, најчешће са пригодним, „утрживим” репертоаром, који понекад сувише подсећа на „тезге”. Стога, када се такве представе и нађу на неком међународном фестивалу - а имао сам прилику да се у то уверим у Русији, Пољској, Црној Гори, Бугарској, БиХ... итекако су видљиве разлике у уметничким дометима. Истина, буде ту и занимљивих пројеката, али они су пре изузетак него правило.

Где је у тим координатама домаћи театар?

– Наша позоришта за децу, а има их осам институционалних уз још неколико приватних, у основи прате актуелне трендове, пре свега захваљујући млађим ауторима школованим у Бугарској, Чешкој... који су долазили с новим идејама, приступима, од кореографије, третмана музике, рада с глумцима, односа према луткарским техникама, све до тема које нису на овим просторима биле уобичајене. Томе треба додати и важну чињеницу да је у домаћим театрима за децу све више школованих глумаца и редитеља, који су показали афинитет и према луткарском позоришту и прилично успешно истражују у том правцу. Стога су представе наших позоришта итекако конкуретне на међународним фестивалима, са којих често доносе и награде, али исто тако је важно и што побуђују завидно интересовање публике.

Каква је позиција нових технологија у свету позориште за децу?

– Доста се последњих година говори о односу театра и дигиталних медија, које су саставни део одрастања „миленијалаца”, па је тако и у Суботици на фестивалу Међународни форум за истраживање позоришне уметности у фокусу имао утицај савременог доба на позоришта за децу, како у техничком тако и у тематском смислу. Међутим, чињеница је да, рецимо, предшколци и даље воле класичне типове дечјих представа, бајке, школску лектиру, „Пинокија”, „Црвенкапу”, „Малу сирену”, и то са старим, добрим луткама, какве су гињоле, јавајке, марионете... Неке нове, визуелно можда и атрактивније представе, где су, рецимо, у првом плану предмети који се анимирају светлом и звуком, ипак су, пракса је показала, више окренуте стручној јавности, односно фестивалским жиријима.

Репертоари се углавном и праве за предшколце, али како заинтересовати девојчице и дечаке од 10, 11, 12 година..?

– Било је покушаја да се и тематски обогати позориште за децу и приближи управо тој популацији од 10+, али су они најчешће били неисплативи. Наиме, треба имати у виду чињеницу да и та деца „гаје” одређени отпор, јер себе сматрају „старијим” и неће да се „мешају с клинцима”, односно неће да иду у позориште у које су их мама и тата водили „док су били мали”, а објективно нису довољно зрели за „велико”, драмско позориште. И зато су јако ретки пројекти који су успели да, причом или приступом, заинтересују тај део публике. У Русији и Пољској, рецимо, поједина позоришта покушавају да репертоар за „младог гледаоца” реше великим, драмским, по правилу раскошно костимираним продукцијама, које могу са истом пажњом да гледају и та мало старија деца и одрасли, али бојим се да би за наше прилике то били сувише скупи експерименти са више него неизвесним исходом.

М. Стајић

EUR/RSD 117.4829
Најновије вести