Имре Елек Микеш: Срећни смо што имамо „Дезире“

Фестивал савременог позоришта „Дезире“, који је у току у Суботици, познат је и по томе што глумци из ансамбла Позоришта „Деже Костолањи“, који је организатор фестивала, раде на њему као промотери, шофери, кафе-мајстори...
imre elek mikes, Deže Kostolanji
Фото: Деже Костолањи

Имре Елек Микеш је један од њих, иначе глумац који је одмах после завршене академије до данас веран „Костолањију“ и један од битних, рекло би се незамењивих чланова који су под уметничким руководством редитеља Андраша Урбана изградили јединствен стил, препознатљивост не само у Суботици, Војводини, Србији, него и шире.

– Организација фестивала је сложен посао. Ми више помажемо у мањим стварима. Обављамо разне задатке: разводимо публику, цепамо карте. Ове године радим као таксиста, а такође учествујемо и на радионицама, пратимо представе, дружимо се... Велика нам је част и драго нам је што можемо да учествујемо у томе.

КакоДезиреутиче на позоришни и уопште културни живот у Суботици?

– Врло је значајан. Невероватно је то да од првих година имамо велику разлику у посећености. Имали смо и раније пуне сале, али много је већи рад улаган у маркетинг. Сад чим изађе програм, месец, два пре почетка, одмах се продају карте и врло често се дешава да за неке представе не може ни да се нађе карта вишка. Људи се распитују за фестивал, жељно га ишчекују, јако су отворени. Погрешно је мислити да је људима дојадило позориште. На овом фестивалу се баш види и осети да су гладни културе, представа које им отварају прозор ка свету. Ако гледам са локалног нивоа, тешко се покрећу да оду до Новог Сада, Београда, Будимпеште, а овде имају привилегију да виде позоришта из разних земаља, са много даљих релација, и стварно су срећни што га имају.

Ове године сте наДезиреуимали и премијеру ПозориштаДеже Костолањи“, „Облак у панталонамаМајаковског, у режији Кокана Младеновића, који је први пут радио са вама, на представи специфичне политичке и извођачке тежине, захтевној сатири.

– Драго нам је било да смо радили са Коканом. Пратим његов рад већ дуго, а и он је имао жељу да ради са нама. Дошао је с почетном идејом да ради Мајаковског, као револуционара и песника из доба Октобарске револуције, а да се бавимо нашим данашњим друштвом и нашим проблемима, револуцијом која не постоји. Јако пуно смо импровизовали, а она нас је паметно водио јер је знао у ком смеру би волео да представа иде. На крају смо имали више него довољно материјала - представа је могла да траје и три сата (смех) – за компактну целину.

Револуција које нема“, како кажете, део је приче представеОблак у панталонама“?

– То је сложено питање. Позориште као медиј све мање утиче на ширу јавност, за разлику од осталих медија који су присутни у нашим животима. Велики је утицај интернета и свега што нам је доступно. Позориште нема за циљ револуцију, нити се ја тиме лично бавим, али има покретачку снагу јер је живо ткиво. Неко ту ипак нешто говори другима. Клише је да је позориште „изложба“, да људи оду, погледају шта има и срећни и задовољни се врате кућама. Публика јесте навикла на то и могуће је да већи утицај не можемо да остваримо, иако би то било лепо, али ако на микро-плану пробудимо неке мисли од којих су одвраћали пажњу, и то је значајан корак за позориште које истражује истине и међуљудске односе. Већина медија ограничава и доводи нас до вести које су нам послужене и до реакција унутар четири зида, где се све и завршава. Позориште је када ја седнем у публику са стотинак или више људи и колико представа утиче на мене, толико утичу и остали који су ту, њихово мишљење, то да ли се слажемо или не слажемо око нечега. Моћније се осети човек у тој ситуацији него када гледа нешто преко телевизије или интернета. Зато је велика одговорност уметника чиме ће се бавити и како ће то представити.

Ви сте глумац који у ансамблу ПозориштаДеже Костолањинајчешће играте управо такве, ауторске и друштвено одговорне представе, од првог дана после академије сте ту и нисте одустали?

– Јако волим такозване ауторске пројекте, зато што ту сви који раде имају већу слободу. Редитељ нема испланирано од а до ж шта ће да уради. Нема „математике“, прорачуна шта ће и кад ће да се деси. Ту се ради заједнички. Костим, музика, све је жива материја. Ја не учим текст код куће. Све се из дана у дан мења. Као да сви заједно клешемо један велики камен док од њега не направимо нешто као крајњи исход.

Игор Бурић

EUR/RSD 117.4946
Најновије вести