БУТО ПЛЕС Лепо се крије и у тами нашег тела

Након гостовања у Финској и Мађарској у оквиру европске турнеје „Животна резонанца”, посвећене истраживању занемареног садржаја психе, новосадској публици на Брод театру представила се 14. августа интернационална трупа „Subbody Resonance Butoh”.
д
Фото: Приватна архива

Након гостовања у Финској и Мађарској у оквиру европске турнеје „Животна резонанца”, посвећене истраживању занемареног садржаја психе, новосадској публици на Брод театру представила се 14. августа интернационална трупа „Subbody Resonance Butoh”. Тејуса, Набилу и Гору из Индије, Сантерија, Соњу и Емилију из Финске, Рипли и Адама из Америке, Риту из Шпаније, Софију из Италије, Александру из Аустралије и нашег саговорника Александара Исаиловића из Србије спојила је школа буто плеса 71-годишњег Ризома Лија на Хималајима у Индији.

Буто плес настао је у Јапану након Другог светског рата, из идеје да се супротстави традиционалном националном плесу, а пружајући отпор апатичности друштва. Сведени, гротескни, несиметрични и сабласни покрети, ван баланса, те специфична бела шминка на лицима извођача, неке су од основних одлика несвакидашњих перформанаса који се, ради експериментисања, не одигравају увек на сцени већ и на необичним местима: у мочварама, шумама, храмовима, на глечерима, базенима, улицама, трговима, сметлиштима.

–  Тежимо потрази за новом естетиком плесног позоришта – објашњава Александар Исаиловић. – То лепо може бити на неким мрачним, необичним местима, као и у табу темама. Инспирација се крије и у тами нашег тела, као и у трансформацији у друге облике живота, па и неживе ствари. За свакога од нас буто има другачије значење, али оно што нас је привукло и задржало у том уметничком свету јесте слобода коју нам пружа у истраживању аутентичног покрета.

Како каже, њихову групу чине особе са шароликим искуством у савременим и традиционалним плесовима, позоришту, па и физичком театру, што их чини јединственим.

– Буто техника има много, а „кореографи” имају различита схватања форме, у чему су мање или више строги. Тачно је да већина њих тежи облику који није концептуалан и који више извире из нечег несвесног, подсвесног или чак нељудског. Међутим, наше тело памти све, па тако и наша претходна плесна искуства. Не тежимо нужно заборављању и одбацивању онога што је у нашим ћелијама, али свакако да га желимо преточити у оно истинско и аутентично, а не празно и формално – објашњава Исаиловић.

Фото: Приватна архива

Импровизација за њих, додаје, свакако не значи потпуно неодређен и хаотичан след покрета, већ пре слободу препуштања и транспарентост у корелацији са унутрашњим и спољашњим садржајима који имају нека своја правила.

– У нашем раду је тешко одредити тачну позицију. У неком смислу, сви покрети и ситни плесно-позоришни детаљи јесу импровизације јер добијају облик у самом тренутку. Међутим, увек имамо теме и јасно одређене структуре које зовемо буто-фу, што је нека врста партитуре. У том смислу, из тога нема искакања. Оно што је најважније за нас јесте међусобно ослушкивање у самом моменту и оно што ми зовемо ризомовање. Тако постајемо део нечег већег, нечег што нас све у исто време прожима и што има одређена правила које наша тела прате у тим тренуцима – каже.

За посматрање буто наступа, тврди, нема јасних смерница.

– Бити ту, присутан и дисати заједно са уметницима је можда једино неопходно – закључује. – Реакције публике су заиста различите: постоје људи којима је ово непријатно или одбојно, некима је потресно или ослобађајуће, а некима забавно и шокантно. Нама су све оне, позитивне или не, једнако занимљиве и, наравно, веома важне за истраживање. Оно што је сигурно: ретко кад се деси да неко остане равнодушан.

Слађана Милачић

 

EUR/RSD 117.5180
Најновије вести