Бранислава Илић, селекторка фестивала „Јоаким Вујић”: Препознајемо успех, не вредности

Политичка субверзивност, уметнички ризик, невоље радника, неке су од битнијих струја у домаћем позоришту које је уочила и изабрала за прошлогодишњи Фестивал професионалних позоришта Србије “Јоаким Вујић” селекторка Бранислава Илић, драмска списатељица, сценаристкиња, драматуршкиња, глумица и прозаисткиња.
е
Фото: Миљана Вуковић

И ове године наставила је храбро, мада је нервира што сви у томе виде нешто посебно, а поготово је демотивише то што је у овом тренутку тешко говорити о позоришном животу и фестивалима.

“Нечиста крв” Тијане Грумић, по мотивима романа Боре Станковића у режији Југа Ђорђевића (Позориште „Бора Станковић“ Врање); “Свици” Тене Штивичић у режији Ксеније Крнајски (Народно позориште Лесковац); “Женидба и удадба” Јована Стерије Поповића, у режији Јане Маричић (Књажевско-српски театар “Јоаким Вујић“ Крагујевац); “Ако се пробудиш или као да је важно” Исидоре Милосављевић, у режији Ненада Тодоровића (Народно позориште Лесковац/ Народно позориште Приштина); “Два витеза из Вероне” Вилијама Шекспира, у режији Мие Кнежевић (Шабачко позориште); ”Лавина” Тунџер Џуџенолу, у режији Стевана Бодроже (Регионално позориште Нови Пазар/ Пулс театар Лазаревац); “Страх, једна топла људска прича” Игора Вука Торбице, инспирисано делима Франца Ксавера Креца (Народно позориште Пирот) - представе су које је изабрала Бранислава Илић за 56. издање Фестивала “Јоаким Вујић”, сада, као и све друго, на стенд бају.

 Ваша селекција за Јоакима прошле године могла би се оценити као веома храбра, с обзиром на то да је у програм уврстила ауторе и представе који су перјаница домаћег „новог таласа“, што врло често и не бива најбоље прихваћено у ширим позоришним круговима, такозваним главним токовима. Можете ли нам дати мали осврт на то, пре него што пређемо на актуелну селекцију?

- Мислим да су селекција проф. Бошка Милина и Стеријино позорје пре две године деловали стимулативно на позоришта, што је резултирало великим бројем представа по домаћем тексту. Амбиције су биле више но видљиве у репертоарском промишљању и пажљивом одабиру редитеља. Продукција из претходне године је можда једна од понајбољих у последњих десетак година, кад је Заједница професионалних позоришта Србије у питању. Храброст је потребна да би се преживело данас, док је селекција одраз мог уверења да је представа чин уметничке сарадње у којој је још увек могуће да писац и редитељ, али и сви остали учесници у процесу, равноправно учествују уместо да се искључују под плаштом примарног права на ауторство.

 У новој, поново сте посегнули за „неизвиканима“, као са предумишљајем да и даље не падате на главне фаворите позоришних репертоара?!

- Капитализам нас дресира да препознајемо успех уместо вредности. Смета ми коришћење спортске терминологије у нашем позоришном вредновању на исти начин на који ми смета и ратна у овој пандемској пошасти која нас је задесила. Народно позориште из Ниша је у протеклој сезони што самостално, што у копродукцији с другим позориштима имало највећи број премијера. Око десет. С друге стране новоосновано Градско позориште из Чачка је ове године имало своју другу премијеру по мотивима Орвелове “Животињске фарме”, која се и у позоришним круговима али и код публике доводи у везу са представом из претходне сезоне “Триптих о радницима”. Чини ми се да су оба ова репертоарско-продукцијска концепта добро прихваћена од стране публике али поставља се питање који од њих више “ради” за позориште на дуже стазе. Не избегавам одговоре на ваша питања, само бих волела да сви ми који смо део позоришног живота изађемо из оквира подразумевајућег, очекиваног и предвидивог, како у стваралаштву и питањима која постављамо са сцене, тако и у вредновању постигнутог.

 У образложењу селекције, напоменули сте да нисте ни слутили колико ће она бити актуелна, с обзиром на стварност која нас тренутно окружује. Како то?

- Представа “Лавина” и ауторски пројекат Игора Вука Торбице су у постојећим околностима добиле на актуелизацији. Обе представе на различите начине преиспитују могућност појединца да се избори и превазиђе своје страхове услед опасности и социјалне несигурности, истовремено откривајући различите механизме манипулације страхом, како од стране блиских људи, породице, тако и од стране друштва и власти.

 Поред младих стваралаца, апострофирали сте и старе, али као публику на коју се мање мисли при стварању репертоара. Откуд ова запажања?

- Брига за најстарију публику се своди на прилагођавање цене карата финансијским могућностима пензионера. Живот и проблеми старијих као да нису довољно инспиративни за наше позоришне ствараоце. Битеф нам је пре неку годину указао на то колико је смрт још увек табу тема у позоришту. Чини ми се да је старост још већа. У тематском и у естетском смислу. Тема љубави, пожртвованости, сексуалности, али и друштвене неприлагођености, злоупотребе и маргинализације старијих је по?еднако неприхватљива за сцену као и зрело, старо или несавшено, болесно тело. Борут Шепаровић нам је представом „55+“ показао да то не мора да буде тако. Мислим да је поред представа за младе, обавеза позоришта да мисле и о предствама намењеним овој категорији публике.

 Такође, запазили и сте и “потрагу за комедијом”, која услед бројних промена у начину живота и комуникације као да мења своје рухо. Још један отклон од устаљених и нормираних правила, посебно интересантан због популарности комедије у позоришним оквирима. На шта ће то да изађе?

- Не знам. Зато ме и занима. Можда ће “Два витеза из Вероне” Шабачког позоришта или “Женидба и удадба” Књажевско-српског театра из Крагујевца, бити добар повод да о томе разговарамо у Врању.

О Шекспиру и вајању

 Чиме сте ових дана окупирани?

– Покушавам да завршим драму о жени “која је вајала као што је Шекспир писао”. Одувек крадем време од послова за писање. У том смислу ми је ова изолација добродошла.           

        Игор Бурић

EUR/RSD 117.5812
Најновије вести