Брадић драматизује Пишталов роман, „Изуметник“ стиже на сцену СНП-а

Редитељ Небојша Брадић завршио је прву руку драматизације романа Владимира Пиштала “Тесла, портрет међу маскама”, који је 2008. добио Нинову награду.
nb
Фото: Youtube Printscreen

Уколико све буде текло онако како је планирано, односно ако корона поново не умеша своје прсте, овај ће комад, који за сада носи наслов “Изуметник”, на трагу идеје Милоша Црњанског, премијерно бити изведен на сцени Српског народног позоришта у години када Нови Сад буде Европска престоница културе.

– Разговарајући са управником СНП-а Зораном Ђерићем о модалитетима сарадње, односно о могућим заједничким пројектима, поред поставке драматизације “Миленијума у Београду”, о чему је већ раније начелно постигнут договор, сагласили смо се и да би за идеју Европске престонице културе “Тесла” био веома згодна представа – изјавио је за “Дневник” Владимир Пиштало.  

Фото: Youtube Printscreen

  Небојша Брадић има веома много искуства у драматизацијама романа која, с једне стране имају историјску димензију, а са друге су прилично обимна и немогуће их је смислено и сценски оправдано “нагурати” у један комад иоле пристојног временског оквира. Уместо тога потребно је одабрати - управо као што је Брадић урадио са Пекићевим ремек делом “Златно руном” или Селимовићевим непролазним романом “Дервиш и смрт” - оне делове који имају не само литерарну снагу него и пуни драмски набој, а да се при томе не изгуби суштина целине дела.


Значај америчког искуства

– Роман “Тесла, портрет међу маскама” не бих могао да напишем без америчког искуства – категоричан је Пиштало. – Јер, до сада се то много пута видело, када би Европљани нешто радили, правили, писали, шта год о Тесли, знали би добро тај његов европски пут, док би амерички готово по правилу симулирали. Као што би кадгод мунђали „да личи на енглески” певачи који су забављали туристе на хотелским терасама. Волим поезију, али нисам мистификатор. И у причању прича волим да се избегне мистификација. А мени се увек чинило да људи, када говоре о Америци, страшно мистификују: “Америка је једна велика тајна, не можете ви то да схватите”. Што не могу? Зато сам хтео да научим што више о америчкој историји и култури па да знам о томе нешто да испричам ономе ко пожели да ме чује. Тако ми је и за писање Тесле пуно значило то упознавања америчког начина живота и познавања свих појединости његове америчке биографије. Један детаљ у роману то можда понајбоље илуструје – Тесла на питање инжењера Томаса Мартина зашто Вестингхаус није тужио Едисона који је приратирао његов мотор, одговара: зато што је Вестингхаус пиратирао Едисонове сијалице. То је Америка. Дакле, без тога што сам био и тамо и овде, “Теслу” не бих написао.


– Тесла је заиста универзална фигура ствараоца. Човек који је оставио огромног трага на два континента, а пре тога је живео у добром делу Европе. Пре него што је отишао у Америку, био је у Паризу, Алзасу, студирао је у Грацу, много шетао у Прагу, а своје прве велике пројекте урадио је у Будимпешти. Ту ће у парку, у једном мистичном тренутку, замислити мотор који производи наизменичну струју, а био је и међу инжењерима који ће реализовати први телефонски пренос опере.

Најпознатије екранизације Теслине биографије, оне са Радетом Шербеџијом у режији Едуарда Галића, и друга са Петром Божовићем, коју је потписао Крсто Папић, биле су у основи камерног типа. А један од најзначајнијих савремених српских писаца истиче чињеницу да се Тесла ипак не може одвојити од спектакла. Јер, ипак је он био човек који је стварао муње - „стварао је оно што стварају богови”.

– Нисам до сада имао искуства са мојим делима као позоришним представама и јако се радујем да видим “Теслу” на сцени. Тим пре јер је за сада идеја да један део овог пројекта буде постављен као класична драма, док би други део представљао својеврстан музички спектакл. А Брадић има богатог искуства у обе ове форме. Но, наравно, све је још work in progress.

Коментаришући однос према драматизацији његовог романа, Пиштало наводи речи Милорада Павића – “једноставно, морате да пустите”. Аутор “Хазарског речника”, култног романа који је 2002. бриљантно на сценски језик у Љубљани превео Томаж Пандур, био је, наиме, става да дело, када је објављено, у извесном смислу представља јавно власништво - и да онда писац мора бити спреман на то да ће неки други људи своју визију унети у оно што је написао и да тако створити нешто треће...

– Иво Андрић је, рецимо, константно био незадовољан “читањем” његових дела у позоришту, на телевизији или филму. Он није био сценски човек и имам утисак - узимам овде себи слободу да тумачим његове ставове – да је све то што није писана реч која изражава мисао њему било својеврсно “мајмунисање”. Али када су Андрића једном питали да ли се слаже да неки његов текст буде постављен у позоришту, његов одговори је гласио: ма, радите шта хоћете, само немојте дописивати. Једноставно, то је део нашег посла, део судбине књижевног дела.

М. Стајић

EUR/RSD 117.5848
Најновије вести