Борис Лијешевић: Кратак је пут од високе културе до дима изнад крематоријума

Фестивал “Нови тврђава театар”, који се традиционално одржава почетком јула у вили Станковић у Чортановцима, ове године биће отворен премијером представе “Употреба човека”, рађеној у копродукцији неколико институција.
BorisLijesevic- 0005
Фото: Борис Лијешевић, фото: Дневник (Б. Лучић)

Ову представу, рађену по истоименом роману нашег чувеног писца Александра Тишме, режира Борис Лијешевић, који је и аутор драматизације, заједно са Федором Шилијем, а у глумачкој екипи су: Емина Елор, Драгиња Вогањац, Југослав Крајнов, Аљоша Ђидић, Душан Вукашиновић, Огњен Петковић и Огњен Никола Радуловић.

Рад на овој представи одвија се у неколико фаза, и управо је ових дана једна од њих завршена у Новом Саду, интерном провером пред гледаоцима, као и пре тога у Сарајеву. Представа ће тек добити свој коначни изглед, и имати прави сусрет са публиком почетком лета.

Редитељу Борису Лијешевићу ово није први сусрет са књижевним делом, које дотад није постављано на позоришној сцени. Можда му је то чак и посебна врста изазова. Довољно је сетити се представе “Елијахова столица”, рађену по истоименом роману Игора Штикса, са којом је Лијешевић својевремено однео главну награду на Битефу. Сада је пред себе поново поставио велики задатак, посебан и због дела по којем сада режира представу. 

Овај Тишмин роман нимало није једноставан за сценско постављање, будући да његову структуру описују као дисперзивну, с много дигресија. Шта је то значило у драматуршком и режијском смислу? Фокусирање на одређене ликове, догађаје, проблематику?     

– Сценско постављање је значило интензивно бављење овим материјалом. Поновно и поновно ишчитавање и на пробама и ван проба, уочавање скривених детаља, пуно разговора. Али, у првом реду, велику љубав за ово дело, које заиста јесте велики изазов. Провоцира ме и копка још од гимназијиских дана, када је то још било у лектири.

Роман је разуђен у сваком смислу. Много личности, судбина, карактера, много догађаја. Велики временски период обухвата 20 година. Мапа кретања јунака иде од куће у улици иза евангелистичке цркве, преко Београда, Пожаревца, Уба, Цеља, па све до Освијенћима у Пољској, и назад. И у духовном смислу је широк, свеобухватан. Бављење овим романом било је као ноћна пловидба по непрегледном мору. У тренутку је мирно и види се месец, али прети да се промени и узбурка, да покаже невиђену снагу и да те прогута. Али, да се вратим на питање. На крају смо се фокусирали на Веру Кронер, Роберта, Герхарда, Милинка... Ово су најзначајнији књижевни ликови који се везују за Нови Сад, и овај роман је као нека фреска новосадског живота пре, за време и после рата.

Али, ми не говоримо о Новом Саду, већ о свету који је запосело зло. О танкој граници између земље која даје највеће цивилизацијске домете, а само пар година касније концентрационе логоре у којима гори човечанство. Кратак је пут од високе културе до анималности. Чим постане важно ко је које вере и нације, то је знак пропасти и почетак краја. А где је крај, то знамо, али се данас поново понашамо као да не знамо. Као да нисмо видели слике из Аушвица, Треблинке, Белзен Бергена, као да нисмо гледали снимке из наших ратова. Хоћемо ли поново? Није нам било доста? Крај тог пута је у истребљењу. У поживотињењу. Анималности. У бестијалности. У сукобима који тек почињу да живе после ратова. Данас. Када један народ постане непожељан, свет завршава у пламену. И то нам прети.


Нови Сад, Будва, Сарајево

Представу радите у копродукцији фестивалаНови тврђава театар”, Новосадског позоришта/ Ујвидеки синхаз, Града театра Будва и Ист Вест центра у Сарајеву. Шта је повезало ове четири институције и мотивисало их на копродукцију?

– Иницијални продуценти су Нови тврђава театар и Новосадско позориште, односно Ујвидеки синхаз. Оно нам је пружило огромну подршку. Сву логистику коју су могли да нам дају, ставили су нам на располагање. А Сарајево и Будва су дошли интуитивно. Пријатељски. Била нам је потребна помоћ. Средства која смо имали нису била довољна ни да почнемо представу. Они су препознали важности и потенцијал овог материјала и придружили су се. Омогућили су нам да направимо представу. Овај роман још никада није екранизован нити инсцениран. А светлост дана је угледао у Сарајеву. Верујем да то није случајно.


Рат је узрок свега што се догађа у романуУпотреба човека”, написаном тридесет година после њега. И Црњански јеДневник о Чарнојевићузапочео у сличном расположењу констатацијом: “Војник сам, о нико не зна, шта то значи”. Али, чини се да безнадежност људских судбина и бесмисленост свега није толико последица ратних страхота у Тишмином роману, већ управо указивање на (зло)употребу човека, његово свођење на средство за остваривање разних циљева и идеологија. Као да управо то даје свевремену димензију овом роману и чини га актуелним и у овом тренутку?

– Читајући га, имали смо утисак да читамо неке савремене хронике и да добијамо поруке за наше време. А, једна од најзначајних таквих је кокетирање са опасним идејама које свој корен имају у фашизму, а завршавају се у гасним коморама. Све нас је подсећало на ратове које памтимо. Зато је представа у Сарајеву снажно резоновала. Како су само разумевали те људе који се до задњег часа надају да лудило не може бити јаче од разума. А, када схвате да није - већ је касно. Већ куцају на врата и воде нас. Рат је увек један те исти, где год био. Поводи су различити, али се увек сведе на исто.

Тридесет година касније, ни нама рат не може бити кривац за општу друштвену климу и апатију, већ манипулација човеком, његовим животом, и што је још можда и горе, пристајањем многих на то. Куда све то може да одведе

– У нову Европу, коју Тишма помиње, а која је уређена и чиста, организована, са љубазним службеницима, али која почива на Холокаусту и гасним коморама. Стари континент је остао у концентрационим логорима, и у диму који се вије изнад њих. У диму изнад крематоријума су европске нације и, нажалост, само ту нема граница, нити разлика. Ту су сви помешани. Али, то је највећа катастрофа 20. века, која се опет помиње и релативизује. Претња увек постоји. Сада се у неким крајевима фашизам поново појављује као могућа заштита нације и националних вредности и идентитета. Али, треба знати и сећати се да, кад год се нека групација, национална или верска, помиње у негативном контексту и приписују јој се генерално негативне карактеристике и распирује се мржња против ње, то су идеје од којих су и националсоцијалисти кренули у свој подухват који се завршио милионима мртвих. Европа се никада неће опоравити од тога. Никада. И не треба да се опорави. Хитлер јесте изгубио рат, али је у много чему успео. Потпуно је изменио слику Европе. Јевреја од рата готово да и нема у Европи. Онај ко и данас мисли да је то добро, зна се ко је и ко су му преци. Фашисти. И нека зна да му је ту слику Европе у наслеђе оставио Хитлер.

Позоришни класични и нови комади, адаптације романа, документаристички приступ... Да ли се ту круг завршава, или ваш редитељски инстинкт тражи неки нови извор, начин стварања, форму која ће можда изаћи из оквира самог позоришта и спојити је са неком другом уметношћу?  

– Добро питање. У драмском тексту се често осећам стешњен. И стално сам тражио слободу. Хтео сам да идем напоље. Тражио сам да моје позориште стигне тамо где класично позориште не може да стигне. Тражио сам најдубљу човекову интиму. Зато сам интервјуисао људе, читао дневнике, радио многе прозне текстове. То што настаје у дубини душе ме је звало, вукло, инспирисало. Текстови писани за сценско извођење мене промашују. Теже им прилазим. Ја волим речи. Мисли. Идеје. Истине. Дијалектику. 

Н. Пејчић

EUR/RSD 117.5727
Најновије вести