„Бацачи прстију” у копродукцији Стеријиног позорја на сцени Шабачког позоришта

На лајкове се не би дало лако помислити, али има смисла што то спомиње редитељ Бојан Ђорђев у својој речи, у програмској књижици, за представу “Бацачи прстију” Иве Брдар, премијерно изведену почетком недеље у Шабачком позоришту. Копродуцент праизведбе је било Стеријино позорје, као део награде за прошлогодишњу победу на конкурсу за домаћи драмски текст.
pozoriste publika sedista pixa
Фото: pixabay.com

У образложењу тадашњег жирија конкурса Стеријиног позорја, које је, уз Јелену Мијовић и Симона Грабовца, потписао и аутор овога текста, стоји: “Драма Бацачи прстију Иве Брдар плени необичним избором теме, две девојке на такмичењу аутостопера, језичким стилом – драма је написана готово у стиху, кратким, језгровитим и поетичним реченицама – а истиче се и богатим слојевима значења која описују савремени свет као туробно и празно место за пуне душе жељне живота. Квалитет драме Иве Брдар додатно гради то што су две девојке на почетку драме младе и раздрагане, да би до краја постале зреле и резигниране...

Када би Бацачи прстију били постављени као филм, био би то роуд муви. Ана и Моника, од аутомобила до аутомобила, упознају различите пределе, али и мишљења, ставове, профиле различитих људи, међу којима је и један пас, чиме се симболика драме још више згушњава, постајући све сугестивнија и поетичнија. Из вожње у вожњу, главни пут који прелазе је пут у себи, драматично приказан као пут без повратка, или пут без циља... Да се у овом комаду сами не препознајемо, то би могла бити авантуристичка прича, откривање егзотичних крајева из којих се главне јунакиње никада неће вратити. Али, живо блато, у које упадају ове две конзументкиње (чије мотиве и уверења ауторка такође доводи у питање) некакве сумануте наградне пустоловине, наше је блато, оно које нас је готово сасвим прогутало.”

Све ово је Бојан Ђорђев као редитељ одлично препознао и латио се изазовног посла у којем је представом у Шапцу не само потврдио да је драма Иве Брдар драма још једне изгубљене младости, него и открио да та драма изврсно функционише и када се из ширег, европског контекста, преведе, “изолује” на домаће тло. Урбицид и yентрификација, отварање yунгли тржишта, системско уништавање система заштите, изродило је низ ишчашених ликова, бескућника, незапослених, полуделих, који сасвим адекватно, уместо да само представљају оне који имају кола, какав-такав живот, представљају и оне које Ана и Моника сусрећу на крају драме - избеглице, “ишчашене” из истог таквог, са шекспировским конотацијама, времена и простора. Ана и Моника у том и таквом, нашем свету, не баш од наивности и невиности, постају резонери, док са све више пртљага, не поклекну и саме упрљају руке, лајкове које их воде аутостопом (сјајне ли метафоре за живот).

“Бацачи прстију” уместо оде, фуга су младости, што је супер музички израз, с обзиром на то да је у представи композиција Луке Папића свеприсутан и скоро паралелан, на(д)глашавајући елеменат радње. Тонски моменти представе су још битнији кад се узме у обзир да је редитељ велики део радње смело поставио управо у аутомобиле, озвучивши дијалоге и монологе, делимично ограничивши визуелну перцепцију. Смело, јер је илустративно, али овде не на лош начи. Сценографија Синише Илића - четири расходована аутомобила из 20. века, “решо 4”, “југић”, “стојко” - ликови су за себе, “шабачко-вашарских” регистрација. И нису само приказ социјалног миљеа, него отварају могућност за чудноватије разиграну изведбу на (поменутом) нивоу радио-драме, као на нивоу апсоултно нереалистичног, чак и надреалистичког мизансцена, што драма Иве Брдар садржи у својим формално-стилским одредницама.

Све ове тонове и визуелне моменте које одређује игра на сцени, између два зида публике, финале са спектакуларним отварањем завесе иза које зјапи празнина достигнутог “циља”, поткрепљује и надограђује костим Маје Мирковић. Ана и Моника обучене хајкерско-спортски, спрам својих сензибилитета “доброг и лошег полицајца”. Младић у хипстерско-пословном оделу, Пандур у кожи-ролци, Мушкарац без прста у тексас стилу, раднички, у џинсу, а Жена у шиз-фриз имплант фазону.

На крају, али од почетка највећи страх и најбитнија компонента за све претходно речено, шкољка у коју стаје бисер - глумачка игра! Играти унутрашњи ток мисли као дидаскалију, коментар, бити у дијалогу и монологу на танкој линији распознавања, све то готово увек прелазно из једне форме у другу; изградити јак, карактеран лик на сцени (“Телма и Луиз”), представити га у захтеваном и већ описаном тону и мизансцену, врло пажљиво грађеној, суздржаној драматици, заиста је подвиг младих глумица Иване Терзић (Ана) и Кристине Пајкић (Моника). Анета Томашевић као жена-лујка предњачи у “пратећем” делу глумачког ансамбла, плејади гротескно приказаних ликова. У стопу је прати Страхиња Баровић као Младић, али нису далеко ни фрустрирани Полицајац Владимира Милојевића и резигнирани Мушкарац без прста Слободана Петрановића - Шарца. Најслабија карика је Мртав пас Чарнија Ђерића, иначе важна сцена драме, али се Ђерић искупљује као креатор сценског покрета и сценски радник све време представе, омогућавајући учитавање нових значења својој улози.

        Игор Бурић

EUR/RSD 117.5156
Најновије вести