АРНД ВЕЗЕМАН За плес је потребна апсолутна слобода

Арнд Веземан из Берлина, новинар, критичар, уредник магазина „Танц“ („Плес“) ових дана боравио је у Новом Саду, као гост Интернационалног фестивала алтернативног и новог театра.
Arnd Vezeman, urednik magazina „Tanc” Foto: privatna arhiva
Фото: Арнд Веземан, уредник магазина „Танц” Фото: приватна архива

Берлин и није баш плесна Мека, чућете од човека који живи тамо и задужен је да тако нешто зна.

Арнд Веземан, новинар, критичар, уредник магазина „Танц“ („Плес“), недавно је држао радионицу својим колегама на „Антистатик“ фестивалу у Софији (Бугарска), а ових дана боравио је у Новом Саду, као гост Интернационалног фестивала алтернативног и новог театра.

Много тога се променило отако је плес био андерграунд посластица. И Берлин, и уметност плеса.

Уметници мисле много даље од обичних људи. У научној фантастици су предвидели све. Можда и плесни уметници могу да предвиде нашу будућност,која не мора да буде светла

Арнд Веземан је од оних људи којима академски дискурс није примаран, као ни елитизам. Бити критичар је начин живота, а највећа уметност засмејати некога – мото је који користи.    

Шта вас доводи на Инфант?

– Инфант је фестивал с веома дугом традицијом а припада групи  заинтересованих за оно што се зове нови театар. Шта је био нови плес, на пример, деведесетих? Уметници су били помало побуњени против старомодног балета, па чак и модерног плеса, и покушали су да покрену својеврсну револуцију. Али, изгледа да нико није рзумео ту њихову потребу, па је много шта остало исто. Ми и данас не реагујемо на плес према ономе шта је он значио у тим временима.

Плес је био присутан од почетка на Инфанту, а занимљива је та његова веза са театром?

– Историјски гледано, плес није имао везе са театром до балета 18. века. Плесни театар је пак стар педесетак година. И опет се питамо зашто плешемо на сцени, кад сви плешу у клубовима, или на улици. Ако погледате карневале, очигледно је да је плес облик ослобађања од свакодневних притисака. Понекад је израз побуне против религије. Зато су ретке религије, поготово хришћанство, које га одобравају. Плес је извесно неслагање са политичким околностима, али ћете ово врло ретко видети на сцени, поготово не у балету, а веома ретко и у плесном театру. Зато ми је интересантно што Инфант трага за плесом који има свест о политичком.

Плес се бунио чак и против себе, против покрета на сцени?

– Концептуални плес је покрет који је настао почетком двехијадитих у земљама Западне Европе, које су тада имале веома досадну политичку ситуацију. Познајући шездесете у Америци, сцену извођачких уметности, перформанса друге половине 20. века у Европи, плесни уметници су се досетили да плес много боље припада галеријама, него позориштима. За ту врсту израза потребна је апсолутна слобода људи, могућност лутања унаоколо, излазака и улазака... Такав приступ ретко пали на фестивалима, где је ипак потребно да плесач изађе на сцену и, готово као глумац, каже нешто.

Такође, плесна сцена данашњице, за разлику од некада, не зависи од великих имена попут Пине Бауш, много више се умрежава, интернационализује, претапа...

– Сложио бих да се већина данашње плесне сцене одвија на нивоу спонтаних акција, импровизације, размене... То је веома лепо и важно за младе људе, који тако стичу искуство. Али, коме још? Коме је то упућено? Појаве се, одиграју нешто и нестану! Делује као да се баве сами собом, што савршено одговара свету у којем је све у вези индивидуе, селфија који је свима најважнија слика у животу. Бар у случају фестивала, који су, ако ништа друго, институције, такав рад не доноси ништа. То је исто био сан из деведесетих - турнеја уметника у мрежи фестивала, А сада видимо да ако то не доноси ништа локалној заједници, зашто би то уопште и радили. Шта би данас био наш бес, добро је питање. Ако немамо одговор на то, онда смо помало изгубљени и плес не би имао ништа да нам каже.

Која је позиција, улога, људи који прате и пишу о плесу?

– Ако отворим новине као што су ваше, у њима нема ништа налик плесу. Новинари би требали да креирају ситуацију у којој би читаоци могли да замисле плес. Лако је нама да кажемо да неко тамо плеше зато што хоће да каже то и то. Наравно да публика понекад хоће наш превод онога што се догађало на сцени. И то је уметност, али превода. Сцена пуна покрета тражи новине које лете. Оне то раде на ветру, а онда баш нико не може да их чита.

Долазите из Берлина који из овдашње (уметничке) перспективе може да изгледа као рај. Много и путујете, још више је фестивала, малих сцена и занимљивих појава... Како вама све то изгледа?

– Ако баш тражите успешан савремени плес, велике су шансе да ћете га пронаћи у веома малом броју центара. Берлин чак није међу њима. То су Лондон, Париз, Брисел... Све веома богати градови Западне Европе. Тако да плес и даје изледа као ствар луксуза, у друштвима која су високо глобализована. И у Берлин долазе људи из целог света и најлакши начин да комуницирају управо јесте плес.

У Новом Саду управо се спрема још један фестивал, Егзит, који људи обожавају, иду тамо да плешу, а с друге стране имамо уметнички фестивал на којем баш и нема много публике, а уметници се очајнички труде да ураде нешто за заједницу?

– То је та контрадикција. Сви волимо да плешемо, али да ли волимо да гледамо друге људе како плешу? Хоћу ли ићи у клуб да се забавим тако што ћу гледати друге људе како плешу. Не! У позориште идемо углавном само да би нам испричали причу. Кад видимо плесну представу, људи углавном кажу да им се допада, али да нису баш разумели све. Да, то је зато што плес не може да се разуме у контексту позоришта. Пре би то могло у контексту визуелних уметности. Зато смо имали  концептуални плес, а данас појаву приближавања социјалног плеса уметничком. Зато стално слушамо о инклузији, плесу са сиромашнима, особама с инвалидитетом... Политичари, од којих зависе финансије, мисле да је лепо ако су уметници корисни за заједницу, а не ако су довољни сами себи. То је тај нови театар, који долази из тога што су уметници креативне особе, а људи који су у бизнису могу да науче нешто од уметника, у смислу Леонарда да Винчија. Како ново долази на свет? Ко је измислио мобилни телефон? Једино што у њему није ново јесте телефон. Уметници мисле много даље од обичних људи. У научној фанатастици су предвидели све. Можда и плесни уметници могу да предвиде нашу будућност која не мора да буде позитивна? 

Игор Бурић

EUR/RSD 117.6147
Најновије вести