Ана Ђорђевић, редитељка: „Масовно уништење (позоришног) живота“

“Смедерево 1941” је најновији комад који је написала Ана Ђорђевић и управо га режира у Српском народном позоришту,а премијера је планирана за 27. септембар.
e
Фото: Youtube Printscreen

Комад и представа посвећени су глумцима овог позоришта који су трагично настрадали у експлозији, 1941. године, у Смедереву. Ово није први рад Ане Ђорђевић у СНП-у, где је већ режирала представе “Ђакон” и “Аника и њена времена”.

 Каква је прича “иза” Смедерева, односно како сте је драматуршки конципирали и обрадили?

- То “иза” Смедерева ми је било најважније када сам писала текст. Представе се, по мом схватању, не праве да би илустровале документ, не само због тога што тај медиј пружа далеко веће могућности, а сами тим и обавезује на њихово коришћење, него и због тога што је саму документарну истину немогуће изнети, јер је не знамо. Не знамо је у много очигледнијим случајевима, а посебно нам она измиче када је реч о догађају од 5.јуна 1941, јер је података о њему мало, а и они су противуречни. Не зна се колико је тачно грађана Смедерева том приликом изгубило живот - број је смањиван за читаве хиљаде током времена - не знамо тачно због чега  су глумци Народног позоришта Дунавске бановине односно Српског народног позоришта били тог дана у Смедереву, због чега су ишли на воз за Пожаревац, да ли су дошли у Смедерево само да приме заостале плате, или су се ту трајније сместили, јесу ли ишли да играју представу, а онда и то како су и тачно због чега пребегли из Новог Сада, када је овај пао под мађарску власт, и слично – питања је безброј и све је и даље неразјашњено на задовољавајући начин, који би гарантовао историјски прецизну слику догађаја. Оно што је најинтригантније је то да се не зна - мада, наравно, има оних који су сигурни да знају, шта је изазвало експлозију складишта оружја у самој Тврђави, и због чега се о њој самој, иако је по разорној моћи била равна експлозији атомске бомбе у Хирошими, тако мало зна и говори. Дакле, тог материјала који стоји “иза” Смедерева има толико много, да би представама о тој теми могао да се пуни репертоар још годинама. Ја сам тога врло брзо постала свесна, тако да сам се мирне главе определила, као што радим увек када се сретнем с новим материјалом, за селекцију која одговара ономе што у датом тренутку желим да буде идејно жариште приче. У смислу драматуршког поступка, определила сам се за комбиновање докумената и фикције, и то тако да се једно у другом огледају и резултирају материјалом треће врсте – надпричом. 

 Зашто вам је баш та прича била важна?

- Догађај о којем говори текст, до којег води, паралелним токовима, кроз дигресије и асоцијације, је трагична смрт глумаца у возу који је кретао из станице поред самих зидина Тврђаве, али сама тема и текста и представе је нацизам, у најширем смислу речи, и то ми је било најважније. Тешко је описати, сада после целог процеса, који траје, ево, скоро годину, колико ми је то било важно. Била сам опседнута месецима тражењем везе између историјске појаве нацизма и свих услова који су до ње довели, а онда, значењски, до тренутка у којем гине 17 невиних, младих људи, наших колега. Постоји чврста, можда мистична, можда симболична, мада, по мом осећају, врло стварна веза између тог појма Дие Сонне (сунце - прим. нов.) и експлозије у Смедереву, постоји чврста веза између нашег појединачног уверења о сопственој супериорности и појаве нацизма и фашизма. Они се рађају на плану најинтимнијег живота, личног, породичног, љубавног, и шире, као зраци, и увећавају и умножавају и доводе до експлозија које масовно уништавају животе.

 Коју стилску и жанровску одредницу може да очекује публика СНП-а?

- Структурално, то је трилер. Све креће са истрагом узрока експлозије. Стилски, то је поетични еп, али у ужареном темпу, на граници апсурда, који доводи и до употребе комедијских средстава.

 Када као редитељка радите на властитим текстовима, а радите то често, постоји ли посебна врста изазова?

- Редитељка је у много лошијој позицији него писац. Нећу рећи ништа ново, али сам ипак у обавези то да кажем – позориште се, у целини, данас налази у ситуацији која на све начине прети да га потпуно уништи. Мислим то крајње озбиљно. Редитељка би да испоштује писца, који има све више критеријуме, али позоришна стварност - мислим на амбијент, не медиј - је све страшнија. Све се некако, одмах на почетку процеса, уроти да се нека представа не деси. Имам утисак да сви ми који бисмо да се она деси, и да се деси тако да буде на радост и нас који је правимо и публике, од прве пробе непрекидно бавимо, не послом креирања, него креативног савлађивања препрека на путу ка премијери, баналних али стварних препрека. То је мучно и фрустрирајуће до те мере, да, ја верујем, свако ко ишта вреди у овом послу, потајно машта о томе да све то напусти. Ми нисмо у стању да испунимо највиша очекивања која стављамо пред себе, не својом кривицом. Наша енергија одлази бесповратно на борбу са баналним хировима лудих глава којима није место у позоришту, који га не заслужују, који га не познају и не воле. Ето, зато редитељка увек изневери писца, бар делимично.

Стари и нови асови СНП-а

 Шта вам је донела глумачка подела ансамбла с којим не радите први пут на креацији позоришне представе у СНП-у?

- Сада ту има неких нових лица, која су значајно освежила позориште, и од првог дана била је привилегија радити с тим људима. Ту су сада Тијана Марковић и Тања Пјевац, које за мене нису нова лица, али су нове у ансамблу, а, ето, уједно су и глумице које ја сматрам неизоставним делом сваке озбиљне позоришне поделе. Затим, ту су чак четири млада глумца – Аљоша Ђидић, Вукашин Ранђеловић, Алиса Лацко, Марко Савковић, што је новост за мене када је СНП у питању, а што ми је раније фалило. У екипи је и Душан Вукашиновић, као сарадник за покрет, додуше овог пута, али, када се погледа у целини, створена је, захваљујући тим новим лицима, екипа која доприноси да СНП развије још једно своје лице, да обогати свој имиy. Што се тиче “старих асова”, ја, ево, први пут радим са Миланом Ковачевићем, и испоставило се да је он међу најбољим глумцима с којима сам до сада имала прилике да радим. Он, Милован Филиповић и Јована Мишковић, су стубови представе, не мислим нужно на величину улога, колико на њихово огромно искуство и радну етику, професионализам, вештину. Посебно ми је била велика част да први пут радим са Горданом Ђурђевић. Радила сам са многим одличним глумцима овог позоришта, али не и са њом. Ма, подела је тако лепо направљена, ту није било никаквих проблема, као и свки пут до сада у СНП-у.

        Игор Бурић

EUR/RSD 117.4829
Најновије вести