Жефаровић у манастиру Бођани устоличио почетак модерног српског сликарства

Када размишљамо о уметности и њеним сазвучјима, о богатствима која су се у времену иза нас умножила природно је да се ослањамо на личности које су ту уметност изнеле.
r
Фото: Dnevnik.rs

У светској историји уметности, име Леонарда да Винчија представља стваралачку вишезначност, истраживање, генијалност и посвећеност. И данас је овај ренесансни човек узор многима. Ден Браун је написао „кодирани“ роман под његовим именом, а замршена прича о симбологији филмована је у духу трилера. Леонардова популарност одавно је постала мит, уткан у сваку пору наше културе.  У време фирентинског живота тежио је да сликарство и свет објасни науком. Сматрао је да све треба проверити и прорачунати. Говорио је: „Јадан је онај мајстор, чије дело иде испред његовог расуђивања; онај пак чије расуђивање иде испред дела напредује ка савршеној уметности“. У овим упутима има и филозофије која ће се касније читати у његовом Трактату о сликарству, једном од најчувенијих књига о уметности наше цивилизације. Леонардови списи које познајемо под тим насловом дуго су били расути и преповезивани. Динамични ток неухватљивог Леонардовог дела природно се поновио и у овом случају.

У букурештанској библиотеци постоји недовољно истражен рукопис у преводу грчког сликара Панајотиса Доксараса који са­држи препис чувеног Трактата о сликарству. Он је послужио и Христофору Жефаровићу приликом изведбе чувеног бођанског живописа из 1737. године, поред утицаја који се крећу од грчких, светогорских, западних и украјинских. Формиран у центрима Егејске Македоније прожетим елементима западне уметности, Жефаровић је ову оријентацију преселио на север и применио је у средини која је била довољно духовно сазрела да је прими. Опис свестраног вештака графике, сликарства и црквеног веза умногоме одговара препорукама из Да Винчијевог Трактата о сликарству. Жефаро­вићева радозналост и прегалаштво за­служни су што данас баштинимо Стематографију из 1741. године, као и бакрорезну повест наше православне традиције која је претходила делу чувеног Захарије Орфелина. Сви ти различити утицаји његовој стваралачкој ли­чности пружили су могућност да не понавља манир старих иконографских постулата исто­чно­православне уметности. Када је спознао суштину средњовековног фреско сликарства увидео је снагу двојности промена које су се одиграле након велике сеоба Срба и на најбољи могући начин означио контакт анахроног са модерним уметничким токовима.

У кратком радном веку родоначелника новије српске графике, оног који је први издавао и резао српске световне књиге у ЏВИИИ веку, обележено је рождество барокног доба у српској уметности. Жефаровић је на зидовима живописа манастира Бођана устоличио почетак модерног српског сликарства дубоко поштујући традиционалне вредности. Наро­чито су занимљиви Жефаровићеви поучни призори компоновани у поливалентном кључу и по налогу образованог бачког епископа Висариона Павловића. На њима ишчитавамо мноштво психолошких профила сучељених у намери да се морализаторским порукама протумаче најделикатнији односи. У контрастима насликаних ликова на бођанским зидним платнима, бес, гнев, отелотворено зло, сусрећу се са смиреношћу, лепотом и племенитом духовним снагом. Наглашавајући разлике добра и зла у доследној ликовној концепцији, Жефаровић креира сложени свет саздан од супротности и у њему први акт у српском сликарству. Покрети лица и руку, хаљине, накит, медитерански пејзажи, гестикулација и положај ногу, пажљиво су осмишљавани. У том сликарском послу, поред многих приручника које је користио, ослањао се и на чувени Леонардов Тракат о сликарству. Некадашња управница ГМС историчарка уметности Лепосава Шелмић прва је писала о томе. Историчарка уметности Љиљана Стошић додатно је продубила ову помало тајанствену везу између двојице уметника.

Ипак, Жефаровић није успео да се одупре највећем недостатку једног сликара који је Леонардо наводио – понављању црта лица која личе на самог сликара, аутопортрету. Многи ликови бођанског живописа стога имају подигнуту црну обрву и препознатљив карактер сликара цинцарског порекла рођеног у Дорјану у данашњој Северној Македонији. Управница ГМС, др Тијана Палковљевић Бугарски, подсетила ме је недавно да су управо те карактеристичне црте лица навеле академика Динка Давидова да икону Светог Димитрија из Алмашке цркве, која се може видети у сталној поставци ГМС, припише Жефаровићевој руци. Ружичасти коњ под њим асоцира нас и на фреску Ђота из базилике Светог Фрање Асишког. Да ли се негде у сенци звоника барокних торњева српских цркава могу открити и друге Жефаровићеве иконе? Пред нама је изузетна прилика да покушамо да прикупимо материјал за назнаку новог денбрауновског заплета. У потрази за пореклом савршене уметности.

Мр Данило Вуксановић

EUR/RSD 117.5804
Најновије вести