Приводи се крају рестаурација иконостаса Преображенског храма у Сентандреји

Петочлани конзерваторско-рестаураторски тим Покрајинског завода за заштиту споменика културе – Растко Чурчић, Маја Величковић, Зоран Баришић, Марио Вукнић и Горан Радаковић - приводи крају радове на санацији и обнови раскошног иконостаса у Преображенској цркви у Сентандреји, једном од најзначајнијих репрезената српске црквене уметности XVIII века.
р
Фото: Dnevnik.rs

У првом реду требало је санирати последице серије поплава, с којима се Сентандреја суочила средином XIX столећа, када је у цркви знало бити и више од метар и по воде, услед чега је, рецимо, прва зона иконостаса потпуно девастирана. Поједине иконе су, истина, рестауриране у Галерији Матице српске седамдесетих година прошлог века, почетком овог су обновљени кров, подови и фасада храма, али су свеобухватни конзерваторски и рестаураторски радови на изузетно вредном мобилијару чувеног Табачког храма тек сада изведени...    

– Истраживачки и конзерваторски радови у Преображенској цркви почели су 2014. и у трају у континуитету до данас. Ове године смо стигли до треће зоне иконостаса, тако да би 2020. могли бити завршене све планиране активности на обнови ентеријера, што значи конзервацију и рестаурацију не само иконостаса него и тронова – каже за „Дневник“ руководилац тима, вајар-конзерватор Растко Чурчић. – Вода је највише штете нанела зони сокла и морали смо, рецимо, да урадимо потпуну реконструкцију мермеризације и позлате у том нивоу. Припадајуће иконе су, срећом, биле на време спашене, односно скинуте су пред поплаву и враћене су када се вода повукла.

Преображенска црква почела је да се гради 1741. године и у првој фази је сазидана висока црквена лађа, унутар које је 1745-46. настао највиши и најразуђенији српски иконостас из средине XVIII века. Сликарски део посла обавио је неименовани иконописац о којем се зна само толико да је био из Украјине. Но, он је, како истиче недавно преминули историчар уметности Динко Давидов, „унео у српско сликарство иконографске новине“. „Барокизација“, а управо је о њој реч, апострофира Давидов, најбоље се уочава на иконама дванаест празника, које се, уосталом, први пут јављају у склопу неког српског иконостаса баш на овом месту. У Преображенској цркви се такође налази и једна од првих – ако не и прва - композиција Васкрсења у српском сликарству, која је сликана као Христово узлетање из гробног саркофага.   

Фото: Dnevnik.rs

У сваком случају, пре свих рестаураторских радова на овом изузетном иконостасу, „чији је настанак значајан датум у српској уметности XVIII века“, било је нужно урадити његову изолацију, јер је и поред чињенице да је храм добио нови под, влага и даље продирала. Стога је у пределу сокла иконостас и даље била угрожен, односно јасно су се виделе црне мрље које се пењу према вишим зонама. Стога је као први корак подвучен изолациони материјал између дрвене конструкције и камене подлоге. У следећој фази је морао бити уклоњен сав оштећени материјал из зоне сокла, јер је био нестабилан, а при томе девастиран у тој мери да никако није могао бити сачуван. Но, на основу затечених детаља нанесени су нова подога и мермеризација.

– Царске двери нису биле у функционалном стању, уопште нису могле да се отворе. Поред тога, неки пређашњи радови на њима нису били баш најсрећнији, тако да, осим што је недостајало доста делова дубораза, као и позлате, оне генерално нису могле да се држе на шаркама, већ су се ослањале на под. Због тога смо морали да их најпре потпуно растворимо и потопимо у санациону масу како бисмо дрвету поново вратили његова механичка својства. Потом су ти делови изнова слепљени и увезани у нову конструкцију, која је „укопана“ у оригиналну. Након тога је реконструисан дуборез и у току је позлата Царских двери. Урађено је у међувремену и рентгенско снимање медаљона, и утврђено је да испод видљивог постоји још један слој, оригинални, али његово откривање изискује атељејске услове, што значи да ћемо ове делове двери ипак морати да пренесемо у Нови Сад – наводи Чурчић.  

Када се говори о проблемима са којима се конзерваторско-рестаураторски тим Завода суочио, без сумње најкомплекснији су се односили на зону с крстом. Наиме, иконостас Преображенске цркве је за време када је настао био прилично иновативан. Реч је о првој високој олтарској прегради која потпуно одваја наос од олтара храма. Међутим, у недостатку другог решења, градитељи из XVIII века прибегли су тзв. слепим везама, којима су учврстили зону с крстом за конструкцију храма. Али како дрво пословично „ради“, због тих крутих спојева појавиле су се пукотине у тој, највишој зони иконостаса, које су временом бивале све веће.

– Да бисмо тај проблем решили морали смо да прибегнемо иновативном поступку, који подразумева пресецање крутих веза и постављање нових, еластичних, које ће омогућити целој тој монолитној конструкцији да се шири и скупља – појашњава Чурчић. – Када је реч о осталим комплексним захватима, требало је обновити и готово три четвртине укупне позлате на иконостасу, а било је и доста делова дубореза које смо морали изнова да направимо, јер су оригинални комади иструлели. Иконе су, сва срећа, углавном очуване, није било ни накнадних досликавања и пресликавања, тако да је на нама било само да их освежимо, односно очистимо од прљавштине.

Фото: Dnevnik.rs

У наставку радова на обнови најзначајнијих делова мобилијара Преображенске цркве, фокус ће бити на Богодичином трону, где је нужно направити нови оквир како би чудотворна целивајућа икона, заштитница храма, која је у Сентандреју стигла највероватније са патријархом Чарнојевићем - поново заблистала. У том циљу потребно је обновити сав недостајући дуборез, позлату, као и реконструисати мермеризацију. Јер, према истраживањима која је спровео Завод, актуелна није оригинална те је стога потребно вратити мермеризацију која је по колориту истоветна оној на иконостасу.

На крају, није згорег појаснити откуд Преображенској цркви „надимак“ – Табачка. Северну сентандрејску махалу претежно су, наиме, насељавале занатлије, кожари, звани „табаци“. Из старе постојбине српски су мајстори у Великој сеоби пренели свој алат, занат и врхунско умеће, па ће њихове радионице врло брзо постати добро знане и у Будиму, где ће и део града у којем је већину чинио српски живаљ, тзв. Рацка варош, постати знан и као Табан. И управо прилозима сентандрејских кожара је и грађена Преображенска – Табачка црква. На мраморној плочи изнад јужног портала уклесан је запис: „Сија свјатија и божественаја церков православно -католическаја нашего Исуса Христа, наче се зидати лета Господња 1741-го а сврши се 1746-го, месеца јулија, трудом и настојанијем ижидивенијем обшче ктиторов православних христијан, в вароши Светој Андреји“...   

      Текст и фото:  М. Стајић 

 

Пројекат „Споменичко наслеђе данас” ДВП Продукција реализује уз подршку Покрајинског секретаријата за културу, информисање и односе с верским заједницама.

EUR/RSD 117.4849
Најновије вести