Научна фантастика 2017 – 2018:Свемир је постао нова „дивља (коначна) граница“

Затечен прижељкиваним а онда, готово изненада, блиским почетком (још једне) Нове године, знатижељни ће се љубитељ уметности са нескривеном наклоношћу према научној фантастици неминовно запитати шта му је донела сад већ одлазећа година односно шта, као својеврсни мираз, предаје Новој.
Scena iz filma Blejd raner 2049 Foto: Youtube/printscree
Фото: Youtube Printscreen

Мада му то врло вероватно неће одмах пасти на памет, најпре себи па осталима може, лака срца, без гриже савести признати да му научна фантастика прија. Времена када је бити љубитељ оваквих садржаја било нешто готово срамно, нимало елитистички, свакако још нису прошла али се однос према овом жанру умногоме променио; чак се и у искључивости склоној „Србији на Истоку“ толеранција према научној фантастици повећала. Биће да је смена генерација учинила своје и на овом пољу јер су у пуној  снази они који су са садржајима означеним као научна фантастика свакодневно одрастали. Примат реалистичко-историјско-поучног корпуса, који су наследили вршњаци 20. века, успешно је „узнемирен“ отварањем овог простор-времена будућности (на Земљи и широм Свемира). Темељ жанра надограђен је новим технолошким пробојима и незамисливим развојем масовних комуникација које су вапиле за било чиме што ће попунити време емитовања ТВ програма, биоскопске репертоаре, киоске са јефтиним стриповима и yепним књигама.

Научна фантастика је, за разлику од других садржаја, играла на карту вере у бољу будућност, у блистави 21. век, у потрошачки рај на Земљи и туристичке излете на Марс. Каубоји у скафандерима заменили су каубоје 21.  века. Свемир је постао нова „дивља (коначна) граница“, нововековни смер којим треба поћи (нова ведрија легендарне „иди на Запад синко“). Ипак, сем шарене (лаже) забаве, научна фантастика, по природи својих интересовања, могла је да поставља и круцијална питања постојања, идентитета, добра и зла; као таква је пружила уточиште како слободоумним ауторима, тада званим „левичари“, тако и ригидним „десничарима“. Ваљаност појединих дела научне фантастике увела их је, упркос традиционалистичких отпора, у анале етаблиране уметности, од књижевности преко филма до стрипа.

Посустајање оптимистичког жара изазваног очитим промашајима цивилизације благостања с краја 20. века утиче и на научну фантастику. Њена интелектуална атрактивност бледи, а јача маниристичко поигравање иконографијом и обрасцима. Брзи квалитативни развој жанра, оличен и у лаком смењивању школа, после бурне појаве „киберпанка“ предвођеног Гибсоном, половином 1980-тих драстично се успорава. Покрет „нове уврнуте“ фантастике, стилистички амбициозне прозе с почетка 21. века, са Вандермером и Мјевилом као експонентима, остао је, за сада, без ширег ођека; ово свакако не значи да ће „нењ њеирд“ потонути у заборав - сетимо се да су завршне књиге Прустовог серијала „У потрази за изгубљеним временом“ дочекиване с једнодушним одушевљењем иако је он имао проблема да, пар година раније, објави почетне томове. Како год било, застајање научне фантастике изазвало је поједине тумаче да констатују да је она мртва као што је то и 20. век. Наравно, сам проток времена демантује (или потврђује) овакве ставове, а скоро па истекла 2017. година свакако не ставља дефинитивну тачку на то питање.

У литерарном сегменту светске научне фантастике критичари запажају да и даље нема великог поетског пробоја у лику новог покрета као жиже у којој је сабрана стваралачка снага неколицине писаца (често генерацијски блиских) и која одатле, као светионик, показује нови правац  жанровског промишљања. Англосаксонска литерарна арена, која и даље претендује да је центар света и у овом жанру, бележи, у маси нових књига, појаву неколицине дела интересантних проверених аутора (Склази, Строс, Стенли Робинсон) релевантних у оквирима њихових опуса, и младих аутора који ће можда имати своје пратиоце, али и „улазак“ на сцену егзотичних писаца какви су они из Кине (уз сталан доток дела из Русије).

С комерцијалне стране гледано, најинтересантнији и најпожељнији су (и даље) серијали погодни за трансформисање у целовечерње филмове или ТВ серије који су постали једнако важан део жанровске понуде. Но, трансформација и популарност имају своју цену – шаблонизовање ради препознатљивости; на том пољу ТВ серије се, ипак, откривају као поље на коме се могу направити одређени помаци од устаљених правила. Док је Бесон морао да ушминка свој хит „Валеријан“ како би имао сигуран летњи погодак (па је опет рециклирао визуелне матрице стрип генија Мебијуса), творци ТВ серија какве су „Црно огледало“ или „Електрични снови Филипа К. Дика“ могли су слободније да се поиграју и причама и обрасцима „лика“ будућности, дозвољавајући себи да различите епизоде различито изгледају - што творци нових наставака “Ратова звезда“, „Планете мајмуна“ и „Туђина“ нису смели јер би се непрепознавање франшизе могло одразити на њену зараду - ово би да смеју потврдили и творци „Блејд ранера 2049“.

Разапета између императива зараде (у филму, литератури, стрипу) који не трпи претерани ризик и неспорне провокативности тема за које се изборила научна фантастика тренутно је, чини се, ближа свом комерцијалном исходишту. Наравно, сасвим је могуће да на некој полици већ стоји превратничко дело које ће неко, намерно или случајно, открити, причитати и прогласити тачком од које креће нови уметнички преврат. Или ће таква прича/стрип/анимација ускоро, у првим данима Нове године, осванути на страницама неког електронског часописа.

Илија Бакић

EUR/RSD 118.1760
Најновије вести