Наталија Владисављевић, уметница: Поцепам, и напишем поново

НОВИ САД: Ко је гледао представе организације „Пер.Арт“, или читао књиге, како се то данас (не)популарно каже, добро му је познато име Наталије Владисављевић, уметнице из Новог Сада.
n
Фото: A. Ramadanović

Под претњом да то звучи политички некоректно, Наталија Владисављевић није само позната као уметница с инвалидитетом. Њени стихови из књиге „Овако има смисла да живим овако“, плесне игре и кореографије које развија управо ових дана, на Фестивалу савременог плеса и перформанса „Покретница“ у Новом Саду, познати су и раније ван граница језичких баријера.

Зашто волиш да плешеш, а зашто да пишеш?

Поезија је када пишеш песме. Пишем све што ми падне на памет. Волим да пишем и једно и друго и поезију и приче, све онако у једно. Пре него што почнем да пишем, прво направим концепт, па тек онда пишем директно у свеску. Ако погрешим, поцепам, и напишем поново.

Још када сам била мала, волела сам да плешем, а када пишем морам да размислим шта би писала и за кога би писала. Могу и једно и друго да радим, да пишем и да плешем. Више волим да пишем за плес. Одувек сам волела да ме плес инспирише да пишем.

Шта те је привукло да с Ољом Ковачевић Црњански водиш радионицу кореографије наПокретници“?

Ово ми је први пут у животу. Кретали смо се по простору, радили смо вежбе и све то да би дали све од себе за ту Покретницу савременог плеса. Оља и ја смо од тих делова, све одвојиле за млађе девојке које су први пут радиле са нама. Има ту разноразних тема. Водиле смо, како се то каже,  истрагу плеса ту у Покретници.


Разговор је рађен уз помоћ кореографкиње и педагога Оливере Ковачевић Црњански, јер је реч о првом интервјуу аутора који за саговрника има особу с Дауновим синдромом.


Замишљам да сви играчи и играчице могу да покажу таленат у плесу, да свакоме дам прилику. Мораш да мислиш како ћеш поставити своју кореографију. Ако научиш све како треба, ако би сви о томе мислили и главом, онда би знали како то да одиграју. 

Важно је имати карактер, оптимизам и постављати за целу групу плесача. Тако кореограф  замишља и поставља. Пише и тако поставља сцене за целу групу и онда та група мора да мисли како да представи сама себе.

Које би свооје постављене радове издвојила?

„Као да живот има почетак и крај“, то сам писала за ту књигу. Тај наслов ми се баш допао и „Пет принцеза и четири принца“. Памтим и ону сцену када сам била сама на бини и као да сам писала на сцени. Те текстове сам писала и плесала. То је било и у „Празном гласу“. Има и „Хексентанц“, „Вештичији плес“... Чувена кореографкиња Мери Вигман, од ње сам наследила вештину плесања. Она и ја имамо исти израз лица. Добро, она другачије ради свој плес, а ја радим на свој начин. Ту сам имала више елемената писања и плесања, кроз импровизацију.


Живот без уметности

Да ли можеш да замислиш свој живот без уметности, да не плешеш, да не пишеш, да ниси у Пер.Арт-у, да не идеш у позориште да не идеш на изложбе да не гледаш филмове? Какав би то живот био? Да ли би могла да замислиш такав живот?

То би изгледало грозно да не идем нигде, да будем између четири зида, онда шта ми је то.


Шта имаш у плану? Који ће се радови (у Пер.Арт-у) тек остварити?

Гледаћемо неке представе које нас инспиришу. Сада радимо представу „Ми нисмо чудовишта“ Далибора Шандора, а следеће године имамо мој план, моју представу.

Радила бих поново у „Покретници“, то ме инспирише да друга публика гледа ове младе девојке како оне плешу и крећу се онако како им ја дајем инструкције и на моје приче и те илустрације које напишем за њих. На пример, напишем либрето и онда још и нацртам. Волела бих да и они нешто науче од нас из „Пер.Арт“-а, ако будемо радили на мојој представи.

Игор Бурић

EUR/RSD 117.4829
Најновије вести