Марина Абрамовић: Морамо да научимо да волимо човечанство

БЕОГРАД: Морамо да научимо да волимо човечанство, поручила је Марина Абрамовић вечерашњим седмоминутним перформансом током кога је 6.500 људи на Ушћу испред Музеја савремене уметности (МСУ) у потпуној тишини стајало затворених очију са руком на особи до себе.
w
Фото: EPA-EFE/ANDREJ CUKIC

"Ово је највећи догађај мог живота који делим са вама вечерас. Хвала вам. Волим вас", рекла је Абрамовићева, испраћена громогласним аплаузом након једноипочасовног предавања током кога је говорила о свом животу и стваралаштву, али и о томе шта су уметност и уметник за њу.

Славна уметница, чија се изложба "Чистач" одржава до 20. јануара у Музеју савремене уметности, евоцирала је успомене на своје детињство и своје родитеље, на живот и сарадњу са својим некадашњим партнером Улајем, перформансе којима је своје тело гурала до крајњих граница, понекад ризикујући живот.

Испричала је како је њен отац увек био на белом коњу, мајка је знала само за Тита, а не и за Ворхола, да је са баком ишла у цркву за Врбицу и попила воду мислећи да је света, па се разболела, како је са 14 година добила прву лекцију из сликарства и колико је била поносна на свог оца када је 1968. бацио партијску књижицу.

Присетила се и како је лет 12 војних авиона инспирисао да се окрене перформасу и никада се више не врати у студио, затим свог живота са Улајем у колима, "доброг и радикалног времена", као и када се онесвестила у запаљеној звезди или је морала да смири свој пулс да је питон не би угушио, свог растанка од човека кога воли на Кинеском зиду.

Абрамовићева је прочитала и "Уметников животни манифест" у коме истиче да уметник не сме да лаже себе и друге, не сме да краде идеје од других уметника ни да прави компромисе за себе и зарад уметничког тржишта, да уметник не сме да убија друга људска бића, да треба да избегне да се заљуби у другог уметника, да треба да буде еротичан.

Сматра и да уметник треба да пати, јер из патње долази најбољи рад, да уметник не сме бити депресиван и да депресија није продуктивна за уметника, да уметник не сме да се убије, да треба дубоко у себи да потражи инспирацију, да је уметник универзум, да не сме да контролише свој живот и да су симболи уметников језик који мора бити преведен.

"Уметник мора да разуме тишину, мора да направи простор за тишину. Тишина је као острво на сред турбулетног океана. Уметник мора да направи време за дуге периоде самоће. Самоћа је јако битна. Уметник треба да проводи дуге периоде крај водопада, код активног вулкана, код брзо текућих река, гледајући хоризонт где се океан и небо сусрећу, и гледајући звездано небо. Уметник треба да истражује живот и ради само када му се појаве идеје у сновима или као визија преко дана. Уметник треба да избегне сопствено уметничко загађење...", истакла је Абрамовић.

Сматра да уметник мора бити свестан своје смртности и да у симболима свог рада тражи различите сценарије своје смрти и да треба умрети свесно без страха, као и да је сахрана последње уметниково дело пре одласка.

Признала је да када јој дође студент и каже да жели да буде уметник, одмах га пошаље кући, јер нико не може да постане уметник, јер се човек рађа с даром.

"То је као што се не питамо како дишемо и када престанемо да дишемо, више не постојимо. Тако је и са стварањем. Пробудите се са идејом коју буквално осећате у желуцу и морате у студио да је остварите. Тада сте уметник. А како бити врхунски уметник? Ту мораш да имаш грозницу. Ништа друго не можеш да урадиш осим што ствараш. Мораш да се жртвујеш и уметник је врло сам човек, са својим радом који га највише испуњава", објаснила је Абрамовићева.

Уметник, према њеном мишљењу, мора да буде и рањив и не сме себе да сматра идолом, да му је его већи од космоса, јер је нарцизам препрека за остваривање дијалога с публиком, а дијалог и размена енергије са публиком је за њу најважнија.

Каже да узима само идеје којих се највише плаши и њен мото је: "Ако ми кажеш не, онда је то само почетак".

"Ми у животу увек одабирамо ствари које су лаке и које нам се допадају, а то значи да се никада не мењамо и да смо увек у истом шаблону који се понавља и да се ништа ново не дешава. Врло је важно направити корак у непознато, ићи где никада ниси био, погледати шта је страх, бол, привременост, јер смо сваког дана ближе смрти и сваки дан треба да узмемо као последњи дан свог живота, јер онда можемо да живимо и знамо тај живот у потпуности", поручила је Марина Абрамовић.

EUR/RSD 117.5344
Најновије вести