Каталог изложбе Милана Коњовића: Слике из новосадске Галерије МС на поставци у Дубровнику

У Умјетничкој галерији у Дубровнику, недавно је одржана изложба „Милан Коњовић - Емоционалне регије духа” ауторке Весне Делић Гоже.
Konjovic
Фото: Госпар Тони (1935), Милан Коњовић, фото: Printscreen

Поставку је чинило 36 дела, а заступљене су све етапе у стваралаштву знаменитог српског и југословенског сликара. Поред радова из дубровачке Галерије, на изложби су се налазила дела из - Галерије Матице српске из Новог Сада, Модерне галерије из Загреба, МСУ из Загреба, Народног музеја Црне Горе на Цетињу, Умјетничке галерије из Сарајева, и неколико музејских и приватних колекција из Вараждина, Осијека, Сплита, Ријеке, Карловца, Загреба.

На основу слика представљених на изложби у Дубровнику, може се пратити Коњовићев развој у периоду од друге до девете деценије 20. века. На тај начин покривене су све фазе сликаревог деловања - Рана фаза (1913-28), Плава (1929-33), Црвена (1934-39), Сива (1940-52), Колористичка фаза (1953-59), Асоцијативна фаза (1960-84) и Византијска фаза (1985-90). Према структуралној схеми Миодрага Б. Протића, Коњовић припада експресионизму новијег типа који се неговао у међуратној генерацији југословенских сликара (Бијелић, Добровић, Јоб, Зора Петровић, Тартаља, Херман, Гецан, Узелац, Шулентић).

Милан Коњовић је рођен у Сомбору, 1898. године. Од 1904. до 1916. завршава основну школу и гимназију. На Академију ликовних уметности у Прагу уписује се 1919, где прати наставу у класи Влаха Буковца. Након два семестра наставља да ради самостално, уз савете чешког сликара Јана Зрзавија. Краћи период сликаревог образовања одвијао се и у Бечу, Минхену, Берлину и Дрездену. Коњовић у Париз стиже маја 1924. и остаје до 1932. године. У јеку заслужено стечене афирмације (успешни наступи на париским салонима, изузетно запажена изложба у Галерији Бинг), сликар је одлучио да се врати у Сомбор.

Као што је наведено, период 1913-28. представља Коњовићеву Рану фазу. Уметник је још увек у тражењу правог израза. За разлику од првих радова који подесећају на Курбеа, он у Прагу ради под утицајем „мистицизма Ел Грека и колоризма Оскара Кокошке„. Невелик опус сачуваних слика из 1922, одликује кубистичка геометријска стилизација. У неколико следећих година, на Коњовићевим радовима уочавају се утицаји француске кубистичке концепције и немачког експресионистичког колоризма. Он се враћа свом темпераменту, тако да боја заузима примарно место, а наглашена контура око обојених поља истиче материју.

Током последњих година боравка у Паризу, одвија се Коњовићева Плава фаза (1929-33). Постепено се обликује сликарев стваралачки израз карактеристичан за аутора велике енергије, са пунокрвним целинама плавих и црвених тонова као носилаца слике. Још чврста, композиција је спонтанија и представља комбинацију јаке контуре и живих боја. Тонско нијансирање истиче чист колорит и појачава светлосну драму сликареве страсне и силовите визије. Уместо начела чисте форме примат је дат интензивној боји експресионистичког доживљаја. Вангоговска блискост с природом и снажни одраз унутрашњих осећања, прате чисте, елементарне боје и одлучан потез.

Повратком у домовину и родни Сомбор, започиње Коњовићева Црвена фаза (1934-39). Његово неисцрпно сликарско врело, уз мотиве Сомбора и околине, постају медитерански предели и марине јадранског приобаља. Сликар тих година често борави у Цавтату, Млинима, Дубровнику, тако да Далмација уз Војводину постаје други уметников изазов. Носталгија према југу уздигла је ужарену хроматику црвених и жутих боја, које постепено змењују плаву гаму. Важну улогу у овој Коњовићевој фази има људска фигура, што се види из портрета „Госпара Тонија„ (1935) из новосадске Галерије Матице српске.

Сликарева Сива фаза (1940-52), започиње када Коњовићев зенитни период прекида Други светски рат. Постепено се одвијају смирење напетости и умереност у његовом изразу. На радовима насталим у овом раздобљу, уочавају се: уздржана палета густих намаза, готово монохромни прикази мотива и светле површине архитектуре. Нападан као декадент и формалиста, Коњовић кратко настоји да се уклопи у диктате соцреализма сликајући изградњу моста у Богојеву. Међутим, он као и већина осталих уметника, ту фазу брзо превазилази не правећи више идеолошке уступке.

Доминација интензивне боје, означава почетак сликареве Колористичке фазе (1953-59). Ову Коњовићеву етапу стварања, обележавају повратак чистој боји и већа слобода приближавања апстракцији. Драматични поступак настаје из особина сликаревог темперамента, па наоко питоми војвођански мотиви постају разиграна поља усковитланих елемената природе. Интензитет боје мења се према потреби, чиме се у густим намазима колористичких слика постиже валерска разноврсност. Стварајући изван великих центара сликар осећа пулсирање и покренутост природе и предмета, што преноси на своја платна.

Нова уметничка оријентација кулминира и траје на радовима Асоцијативне фазе (1960-84). Мотиви из спољњег света посредно се преводе као симболично јединство апстрактног и конректног. Током последње, Византијске фазе (1985-90), уметник је под утицајем сликарства икона и фресака. Коњовић варира теме византијске уметности, али у његовој цитатности нема филозофске и књижевне наративности. Овом етапом, завршава се сликарев плодни опус од преко 6.000 радова - уља, пастела, акварела, темпера, цртежа, графика, витража, мозаика и позоришних сценографија. 

Синиша Ковачевић

EUR/RSD 117.5801
Најновије вести