Десети том Антологије фотографије Војводине

Неуморни бард српске фотографије Боривој Миросављевић постарао се да заокружи и јубиларни десети том Антологије фотографије Војводине.
Posebno poglavlje monografije posvećeno je Josipu Singeru  Foto: privatna arhiva
Фото: Посебно поглавље монографије посвећено је Јосипу Сингеру  Фото: приватна архива

У њему је представљено 55 аутора, од професионалних фоторепортера до оних који су међу „људима с трећим оком“ били из хобија, али су њихови радови и биографије итекако завредели да се нађу у овој репрезентативној монографији.

Међу овим другима су тако, рецимо, велики новосадски песник Мирослав Мика Антић, публициста и председник Матице српске Васа Стајић, као и легенда војвођанског спорта Тодор Веселиновић Тоза, али има ту још низ занимљивих имена – занимљивих с обе стране фотографског објектива.

Попут оснивача Палићке олимпијаде Лајоша Веремеша, ратног фотографа Васе Ешкићевића, пилота Јосипа Јоже Жупанчића, који је нам је оставио фотографије енглеских ратних бродова укотвљених под Петроварадинском тврђавом... Или комедиографа Бранислава Нушића.


Изем ти ретуш/фотошоп

Подсетио нас је Миросављевић на чувену Нушићеву цртицу, објављену на страницама политике у априлу 1906. У њој писац на свој козерски начин описује догодовштине старијег момка из Београда, који је одлучио да се ожени, а да за проводаyисање искористи услуге фотографа. Након што се сликао, замолио је мајстора да ретушира портрет, тако да на слици изгледа млађи. Тако „фризирану“ фотографију (ко каже да је фотошопирање савремен изум) посоа је заинтересованој девојци у унутрашњости Србије и у заказано време отпутовао је „на виђење“. Био је шокиран када га је на вратима дочекала потенцијална свекрва питањем: Ви сте отац? А где је младожења. Без речи се окренуо проклињући на повратку у Београд и себе и фотографа.


„Далеке 1901. Нушић је учествовао на Првој српској изложби фотографа аматера, одржаној у Грађанској Касини у Београду, са чак 48 фотографија које је снимио у време дипломатског службовања“, наводи тако Миросављевић. Нушић је, наиме, као дипломата провео читаву деценију у Јужној Србији и за то време снимио низ фотографија у Македонији и на Космету. Неке од тих фотографиај објављене су у пишчевим путописним књигама, док је слика „Сабор код Грачанице“ улепшала странице илустроване „Нове искре.  Ипак, посебан је раритет, на који нам указује творац Антологије, мање позната фотографија Нушића у сивом оделу с цигаретом у десној руци, коју је снимио Новосађанин Леополд Кениг.

Посебно поглавље монографије посвећено је Јосипу Сингеру, који је имао фотографски атеље у Дунавској улици, првом официјелном фотографу црногорске краљевске породице, пред чијом су камером мирно стајале и крунисане главе Аустро-Угарске монархије, Италије и Румуније. Међу низом детаља који говоре о његовом раду истиче се, по својој необичној идеји, лепеза израђена 1895. поводом отварања нове зграде Српског народног позоришта, на којој су портрети најпопуларнијих глумаца СНП-а. На другом полу у монографији заступљених аутора је, рецимо, Бранислав Брајан Рашић, родом Београђанин који ће одрасти у Сремској Митровици из које ће са позајмљеним фотоапаратом отићи у Загреб на концерт Ролингстонса и направити прве фотографије Џегера и екипе. Остало је историја – Рашић ће постати ексклузивац британске агенције „Реџ Феатурес“ и званичан фотограф „Стонса“ на њховом највећем концерту, одржаном 18. фебруара 2006. пред више од милион људи у Рио де Жанеиру - на Копакабани.

Нова Антологија доноси и причу о адвокату Бранку Бајићу (Нови Сад, 8. јул 1914 – Нови Сад, 19. новембар 1942), револуционару, уреднику ратне „Слободне Војводине“, убијеном у окршају са окупатором по откривању илегалне штампарије, чије ће име пола века носити један од најуспешнијих фото кино клубова у негдашњој заједничкој нам држави. Све до 1993. „С културне сцене Новог Сада нестао је Бранко Бајич, нестала је биста тог родољуба рад Милана Кешеља, укинута је и годишња награда коју је додељивао лист Дневник за најбоља новинарска остварења. На Бранка Бајића сада подсећају само једна улица у Новом Саду, која носи његово име, и Едиција фотомонографија Златно око, установљена далеке 1972, у којима је до сада објављено тридесетак књига“, разочарано констатује Боривоје Миросављевић.

        М. Стајић

EUR/RSD 117.5870
Најновије вести