Борна Сор, сатиричар: Горак укус смеха

У Војводини и Србији се можда више цени сатира, као култура, код нас у Хрватској је то више „издајнички посао“ – шаљиво се досетио разлога за интервју Борна Сор, сатиричар, новинар из Хрватске, водитељ више телевизијских емисија у којима исмева актуелне ствари, углавном политику.
r
Фото: Youtube Printscreen

Разговор је вођен на конференцији „Хумор и игра као средство друштвене промене“ у Јеревану (Јерменија), коју је крајем прошле недеље организовала организација Digital Communication Network.

– Мислим да се апатија гура намерно од стране многих интересних група. Није случајна и не догађа се ни из чега. Многи политичари и њихове опције, финансијски системи, желе људе учинити апатичним. За то се понекад користе досадна комуникација. Сигуран сам да банкарски систем није досадан сам по себи. Што да представимо досаднијим, мање ће људи бити заинтересовано за те ствари. Апатија може бити стање, али промењиво стање – наводи Сор.

 Ваш ТВ наступ заправо садрже многе елементе глуме, односно драмске уметности?

– Ишао сам у драмску групу Загребачког казалишта младих. Тада сам више планирао да будем глумац, али ме онда ипак та политика почела више занимати, студирао сам политикологију, а на крају се све спојило у овоме што радим. Волим ТВ наступе и оно како то радим нисам „ја“. То је верзија мог лика, који је грубљи него што стварно јесам, безобразнији... Иначе сам пристојан. У Загребу би се то рекло „бечка школа“. А то знамо да нам никад у животу није ништа добро донело.

 Играти комедију, имати смисао за хумор, захтева интелигенцију и високу извођачку технику!

– Доста људи у комедији, ако се усмери да зарађује новац и стекне популарност, захтева прилагођавање публици. У Хрватској успешан комичар зна да не би требао исмевати рат, религију, у контексту Хрватске. Зато они причају о мушко-женским односима, форе о спорту... Мој посао је да се бавим политиком и онда доста често наше анализе, аналогије, шале, не дођу до довољно широке публике. Користимо неке приче и примере за које не очекујемо да ће бити општеприхваћени и општерзумљиви. Не бих рекао нужно да је интелигенција супер ствар по себи, јер има много интелигентних људи који су лоши, тако да треба наћи добру комбинацију интелигенције, здравог морала и покушати на основу тога да додирнеш што већи број људи. Нећу лагати да сам пронашао формулу, јер још увек неке ствари које бих хтео да чује милион Хрвата, чује сто хиљада. Нисам задовољан бројкама, а не желим се спустити на ниво да ме свако разуме, јер комичар мора да импонира не само хумором, него и знањем да би комедија била цењена не као банални спорт. А за то је потребно бити и образован, а људи понекад и не желе да се образују.

Историја нашег хумора, сатира, и у књижевности и у позоришту, долази делимично и из тога што се није користио да би се смејали, него да би се иза њега сакривали. Морао си бити врло паметан да некога исмеваш, а да тај неко не реагује.

 Зашто је хумор, сатира прихватљивија, како видимо овде у Јерменији, у многим друштвима бившег социјалистичког блока, а не неки други облици активног друштвеног деловања за позитивне промене?

– Код нас је још увек актуелна велика контрола медија, можда мање у Хрватској. У Србији, пак, постоји већи број људи који могу да стану, на пример, иза онога што ради Зоран Кесић. Мене су у Хрватској „скинули“ са телевизије са националном фреквенцијом. Сатира није оружје победе, него истраживачко новинарство, грађани који делују... Сатира само олакшава пут. Питао сам се да ли је ово чоколада пре спавања? Баш због тога емисије завршавамо са нечим лошим, а не добрим. Сатира није ту да те само насмеје, него и да остави горак укус у устима. Не волим што спавамо лаким сном.         

Игор Бурић

EUR/RSD 117.4680
Најновије вести