Паоло Фресу, џез трубач: Посвета Чету Бејкеру

Италијански трубач Паоло Фресу, једна од највећих звезда европске џез сцене, наступиће на затварању Панчевачког џез фестивала, 2. новембра, у сали Културног центра Панчева.
w
Фото: Youtube Printscreen

 

Овај музичар је превалио дуг пут од самоуких почетака на Сардинији раних осамдесетих година прошлог века, до престижног статуса који ужива данас. Током свих тих деценија, Фресу је као своје узоре наводио две велике трубачке легенде - Мајлса Дејвиса и Чета Бејкера. На њиховом сензибилитету је засновао и свој стил, који је обогатио и звуцима Медитерана, задржавајући основну лиричну црту у свирању и композицијама. На концерту у Панчеву, представиће албум “Tempo di Chet” посвећен управо Бејкеру, који је снимио са пијанистом Дином Рубином и басистом Марком Бардошијом. Тим поводом је Фресу дао ексклузивни интервју “Дневнику”.

 Да ли се можда сећате прве песме Чета Бејкера коју сте чули, како се родила та љубав?

– Не могу баш да се сетим прве песме. Али прва плоча коју сам купио била је Бејкерова. Мислим да је то било 1981. године. На том албуму је свирао са Yеријем Малигеном. Био сам импресиониран, фасциниран његовом музиком. Мајлс је био мој први избор, а Чет други. То ми је био мотив да прошле године учествујем у позоришном комаду о Чету Бејкеру. Радили смо на њему четири месеца.  На сцени сам био са Дином Рубином и Марком Бардошијом, уз осморо глумаца. Била је то велика позоришна продукција коју је реализовао Театро Стабиле ди Болзано. Реконструисали смо сцену једног клуба, било је то фантастично искуство. Први пут само толико дуго био на једном пројекту са истим људима. Потом смо одлучили да наставимо да радимо и без глумаца.

 Ово вам није први пут да снимате плочу посвећену Чету Бејкеру, нешто слично сте већ радили и са Енриком Равом.

– То је стара плоча, мислим да смо је снимили пре 20-ак година. Идеја је била да одсвирамо омаж. Ми смо две различите особе, али обојица волимо Чета. Ова нова плоча је другачија јер смо се још више приближили Чету, захваљујући позоришном комаду који се бави његовим животом, људском причом. На албуму смо такође свирали неке стандарде, као што су „My Funny Valentine“ и „But not for me“. Али репертоар чини и 50 посто оригиналне музике, засноване на идеји о Чету. Ту је неколико мојих песама, као и две песме Дина Рубина и Марка Бардошије. Ово је поетска посвета Чету Бејкеру.

 Како сте се одлучили баш за ову двојицу музичара?

– Они су веома млади музичари, који издају албуме за моју издавачку кућу Тук Мусиц. Ускоро ће бити 10 година од оснивања, а до сада сам објавио више од 50 албума. Када сам је покретао имао сам идеју да отворим простор за сјајне младе yез музичаре, каквих у Италији има много. Ово је све због њих. Наравно, повремено издајем и своје албуме. Снимао сам и за ЕЦМ и АЦТ, али ово ми је сада главна издавачка кућа. Када сам одлучио да снимим „Tempo di Chet“, њих двојица су били најбољи избор. Дино Рубино је фантастичан пијаниста, веома лиричан. Он је такође и трубач који одлично познаје музику Чета Бејкера. Бардошија је такође сјајан инструменталиста и одличан композитор. Веома добро се знам са обојицом и имамо фантастичан однос. Пуно времена смо провели заједно на позоришном пројекту, што је такође било добро. Људски приступ и лични однос су ми веома значајни.

 Како се боље учи џез – на позорници или у школама?

– Нисам учио yез у школи. Осамдесетих сам провео једну недељу на yез семинару у Сијени, али сам се потом на исто место вратио као предавач. Такође сам започео и свој курс на Сардинији, и остао ту дуже 20 година. Морамо да свирамо са сјајним музичарима и да слушамо yез. С друге стране, школа је добра због могућности да неке ствари научите брже. Фразирање, репертоар, историју yеза, аранжирање композиција. Најбоље решење је направити баланс. Добро је научити технику у школи, али морате да свирате yез сваког дана, са музичарима који свирају много боље од вас.

 Који музичари из Италије су на Вас највише утицали?

– Биле су то осамдесете године, када смо узоре највише тражили у Америци. Мени су најважнији били Мајлс Дејвис и Чет Бејкер, али када говоримо о Италији, Енрико Рава је највеће име.  Живео је у Америци и Аргентини, први је снимао за ЕЦМ, био је главни yез уметник у Италији. Слушао сам његове плоче. За мене је била велика част када сам почео да свирам с њим. Један од великих италијанских џезера, који можда није толико познат ван Италије, јесте пијаниста Франко Де Андреа. Ту је и кларинетиста Ђанлуиђи Тровези. Али дефинитивно је Енрико био први, нарочито док сам одрастао осамдесетих.

 Данашња италијанска џез сцена је једна од најбогатијих у Европи. Која је тајна њеног успеха?

– Након осамдесетих, yез је био свуда. Италија је веома велика земља, са разноликим пределима. Имате север земље, југ, острва, мноштво малих места. Моје село у Сардинији је имало 300 становника. Лепо је што yез свирају људи из свих делова земље. Имамо и много различитих стилова: би-бап, хард-бап, европски yез, мешавине са медитеранском музиком. Доста музичара покушава да комбинује yез са опером, или италијанском поп музиком. Италија је и земља са веома богатом културном традицијом, па мислим да и то доста утиче на џез сцену.      

Никола Мирковић

 

EUR/RSD 117.5795
Најновије вести