Обојени програм и афирмација најбољег у нама

“Обојени програм” је пре Нове године баш почастио публику у свом матичном граду, концертом у хали Новосадског сајма, у организацији студентског културног центра Нови Сад.
1
Фото: Јоже Балас

Хладноћу и незгодан ехо, просто је распршио препознатљиви звук, песме, скакање и певање на сав глас. И у 2019. планирају да обрадују све који их воле, каже Бранислав Кебра Бабић, “заштитно лице” сад већ култног бенда. Нове песме су већ снимљене, а остаје да се чују још две, које нису свирали на концерту...  

Дуго нисте свирали у Новом Саду, колико уопште често свирате и где?

– Супер је да смо направили мало већи концерт за нас у Новом Саду. Радили смо три, Љубљану, Београд и Нови Сад. Обично радимо на концертима пред крај године. Сад је додатни повод био то што смо у међувремену снимили четири нове песме. Предстоји микс, па мастеринг, надам се да ће врло брзо бити готове. Ове године смо имали доста концерата. Сада је углавном топ-сезона н фестивалима. Свирали смо у Македонији, Босни, Словениј, Хрватској... на простору бивше Југославије где још увек има интереовања и наше публике. Није то бог зна шта, али ту доста добро пролазимо.

А коликоОбојени програмброји година?

– Први концерт смо имали 1980. Први албум 1990.

За то време, у бенду су се мењали бројни музичари, поставка звука, беквокали...

– Сад у бенду сви певају... Јако је битно кад настаје која песма. Касније мењамо аранжмане. Ствари се мењају на дневном, а не на годишњем, десетогодишњем нивоу. У последње време се постава и није мењала тако често. Јако је битно кад дође до неке промене у постави, да ти нови људи то осећају као своје, да унесу промену у све то. Ова постава је већ дуго заједно и јако је добро кад је тако, онда се ради на другим стварима. Сви радимо са великим уживањем и пођеднако осећамо то као наш заједнички рад, јер је “Обојени програм” увек био бенд. Сви су пођеднако били битни и то се осети и чује.

Чује се и види да је ваша музика и даље енергична, животна, позитивна...

– Ми се генерално бавимо позитивним стварима. Негативних има свуда око нас, да би било тотално безвезе да њима придајемо значај. Ако постоји наша порука у целој причи, то је да сви покушамо да афирмишемо најбоље ствари из сваког од нас и да то радимо на најбољи могући начин. Покушавамо да се и сами тако понашамо, па мислим да и публика то тако доживљава. Афирмација доброг! Ми нисмо демагози, политичари... Кад се нађемо на проби, да свирамо, сви је једва дочекамо и сви одахнемо. То нас је у менталном смислу спасило и увек ћемо бити захвални музици, величати њен значај и вредност, поготово у савременом свету развоја технологије, док ми остајемо на аналогном звуку, у топлини. “Само позитивно” не значи “неозбиљно” и “забава”, али значи приступ нечему, па све то онда некако лакше иде.

Кад би мало мозак стао”, “Кад се неко нечем добром нада”... Стари рефрени, а о чему су нове песме?

– Тематски су као и све досадашње, песме које се баве сасвим обичним стварима, на наш начин. Нама је то најзанимљивије. Ствари из живота. Опет афирмација доброг. У сваком лошем стању постоји линија којом би се могло изаћи. Некад то апсолутно није могуће, али чак и тад јако је битно да постоји нада да ће се то на крају завршити на најбољи могући начин.

Какво време, такви људи. Кажу на конерту било хладно, лош звук, али атмосфера је била супер, многи су се лудо провели... Нови Сад!?!

– Код нас је иначе проблем са просторима за концерте. У музици постоји та акустика која је озбиљна наука. Овде су сви простори прилагођени, нису прављени по акустичким стандардима и сви су они незахвални за концерте. Нама је ужасно битно да је публика задовољна и водимо рачуна о свим сегментима тога. Увек се трудимо и да додатно то побољшамо са квалитетом озвучења или изолације. Жао нам је што је на концерту било прилично хладно. Довукли смо неколико калорифера, бетон или асфалт нису захвални за подлогу, стакло није најбољи резонатор звука... У Новом Саду и Београду нема простора који су прављени за одржавање рок концерата и то је просто тако. 

Које би било системско решење, рецимо, угодини културе”, 2021?

– Генерално, култура не доноси и не окреће паре, па нико није заинтересован. Мислим да у тој области влада јавашлук на вишим нивоима. У Лондону, Амстердаму, у клубовима, на концерту буде ужасно гласна музика, а ти поред себе имаш неког с ким најнормалније причаш. То је тај осећај, као на некој трећој планети. Сад, Нови Сад, културна престоница, бла-бла, можда је прилика да се нешто такво уради, али не могу да верујем да неко о томе размишља. Зашто је то тако, не знам. На то питање би неки други људи морали да дају одговор. Овде се нико не бави тиме, јер мисле да то и није проблем. Директори културних центара су коалициони партнери са избора. Шта ће им културни људи, треба им гласачко тело. А културни људи су због тога одустали од гласања. Мислим да је добро за Нови Сад да буде престоница културе, као прилика да се неке ствари ураде. Стварно је поражавајуће да имамо светски музички фестивал, а да немамо клуб за тристо, четристо људи.

Реконструише се, руши и део Кинеске четврти, где је таман почео да живи урбани дух града!?!

– И то се укида без превелике приче. Очито тај дух, прави урбани, никога овде не интересује. Али није то толика катастрофа. Функционисаће сцене и са тим, и без тога. Мислим само да би било много лакше кад би неко то разумео. Не требају за то превелика средства, не верујем да Нови Сад не може то да реши. Много је “смешније” што би то развијало многе друге ствари, а не постоји прагматизам да то буде интерес наредних десет власти. Улагање у будућност је једино исправно улагање. Код нас нема тога, него свака партија прави пројкте докле је на власти. То је наша будућност, од избора до избора. Највише ми је жао што људи који о томе одлучују супер живе. Одела, кола, куће... А каква је земља ако нема културу, каква је њена слика?!? Било је и горих времена. Рокенрол бенду треба струја, а било је периода кад је није било. На један концерт у Скопљу улазили смо у воз кроз прозор. Била је таква гужва, а ми носимо бубњеве, појачала, гитаре... Није било бензина, па кад одемо у неку државу около, организатори нас питају шта да нам обезбеде, а ми тражимо кола пуна бензина да их не гасимо. Екстра луксуз! Сад је много боље, али далеко од тога да је добро!

Ипак, да завршимо с позитивом?

– У музици је немаштина донела доста позитивног. Остали су само они који стварно воле музику. Некад је било - рокенрол као опасни момци, дрога, муљање. Сад сви ти епитети иду уз фолк. Бахатлука у рокенролу више нема. Публика која то прати, није ту ни из каквог другог разлога. Очистило се све и фино је. Још кад би постојали услови да се живи од тога, да не морамо сви да радимо и неке друге ствари, било би још боље. Увек је у Новом Саду постојала улична школа рокенрола и још увек је ту. На концертима, старији бендови су раније окупљали само публику своје генерације, а сад је то све шири спектар. Нас прате разне генерације, што је јако добро. Појавом интернета све се променило. Мислим да су у животу најбитније ствари не да решиш животни статус, него да се осећаш пријатно, да у себи осећаш потенцијал, да вреднујеш могућност избора, да постоји слобода. Не мислим да је све то идеално, нити да ће икад бити.

Игор Бурић

Фото: Јоже Балас

EUR/RSD 117.9011
Најновије вести