Непрекинута нит радости музицирања Војвођанског симфонијског оркестра

Војвођански симфонијски оркестар заокружио је прошле недеље своју официјелну сезону, овог пута допуњену и с неколико додатних ангажмана, који су било својим програмским искорацима, било учешћем на значајним државним манифестацијама јубиларног карактера, у многоме обогатили планирани редовни циклус концерата.
t
Фото: Dnevnik.rs

После изванредног наступа на Номусу, с харизматичним диригентом Александром Марковићем,, добро кондиционирани и припремљени, наши оркестарски музичари су и овога пута имали срећу да свирају под вођством још једног врсног и посвећеног диригента, Лаварда Скоу Ларсена, такође школованог у Салцбургу и Бечу, тренутно на позицији шефа-диригента Немачке камерне филхармоније из Нојса на Рајни и Грузијског камерног оркестра у Инголштату.

Већ од првих тактова било је јасно да их је аустријски маестро бразилско-данског порекла, притом и виолиниста већ раније остварене каријере озбиљно припремио и да их с пуно стрпљења води и усмерава како у погледу истицања стилских карактеристика одабраног репертоара, тако и пажљиво изнивелисаних групних односа и богато нијансиране динамике. Вече је започето лирски интонираном, Свитом „Пелеас и Мелизанда“ Габријела Фореа, једног од водећих француских модернијих композитора (1904-1962) која је отворена флуидним, нежно изнијансираним, управо импресионистички озвученим Прелудијумом, с деликатно одмереним, постепеним градацијама. Преовлађујућа улога дрвених дувачких инструмената енергично је подржана готово перпетууммобиловским „радом“ виолинског парта у другом ставу (Преља), да би врхунац извођења свите био остварен у префињеном оркестарском „таласању“ трећег (Сичилијана), с прекрасним флаутским солом праћеним харфом и првом виолином, по коме је овај став и веома познат. Мелизандина смрт ламентозног карактера и болних акцената, подвученог и одлучним потезима у крешендирању, допунила је и заокружила носталгично расположење композиције.

Као одлично одабран контраст уследило је још једно француско, и поред раритетности, не често код нас извођено дело, Концерт за два клавира и оркестар у де-молу Франсиса Пуленка из 1932. године, у ком смо као уметничко-брачни и солистички пар први пут заједно пратили пијанисте Младена Чолића и Приску Беноа. Савршена персонална и извођачка компатибилност, блискост и саживљеност интерпретативних идеја, бриозност поступака и реализације, красили су њихово виртуозно и духовито тумачење, усклађено са сонорношћу, и у овој партитури одлично припремљеног и подстицаног оркестра. „Безтежински“, лако и прштаво свирани пасажи, луцидно спроведени клавирски преплети, дијалози и сола, деловали су у предавању дуа Чолић-Беноа попут игре пуне врцавог хумора и младалачке полетности, па чак и контролисане необузданости.

Константно одржавајући одређени ниво узбудљивости или напетости, солисти су у лаганијим централним одсецима сва три става осветљавали и сентиментална и умилна расположења, у главним темама у првом наглашавајући и мотиве популарних шансона тог времена, при чему њихово енергично и раздрагано свирање ни у једном тренутку није спутавало природност музичког тока. Најлепше тренутке извођења доживели смо у другом ставу, чаробном омажу Моцарту, са страственим врхунцем, и деликатно успостављеним миром на крају. Ново полетно бујање у брзом, токатно испулсираном, али и маршевским корацима ношеном финалу, такође с лирски транспарентним, романтичним интерлудијумом, те још страственијим завршним бриом, заокружило је ову Пуленкову „апотеозу радости“.

На њу се природно надовезала Бетовенова „апотеоза игре“, како је Вагнер назвао композиторову Седму симфонију у А-дуру, у којој су диригент и оркестар интерпретативно постигли све што су желели, и што је битно у промену карактера и динамике. Добра усклађеност оркестарских деоница, „глатки“ ток без празних места ком су посебан печат дали дувачки инструменти, поступне линије успона (нарочито у мирно донетом уводу и лаганом другом ставу, чувеном посмртном маршу), показали су да је извођење остварено на завидном нивоу. Велики контрасти између уздржаности и ведрине у првом ставу, истицање чежњиве лирике и снаге у другом, олимпијске ведрине трећег и необузданости аустријских народних игара, поступно градиране у чврсто обликованом финалу, биле су такође запажене одлике извођења Војвођанског симфонијског оркестра и диригента Лаварда Скоу Ларсена које су омиљеној Бетовеновој симфонији дали нарочит сјај.

        Марија Адамов                                                    

EUR/RSD 117.6147
Најновије вести