Импресивна вокално-инструментална завршница 54. Мокрањчевих дана

Разноликост музичких садржаја и жанрова 54. Мокрањчевих дана (с преко 1000 учесника), и још низа различитих програма, попут ликовних изложби, промоција дискографских,  музиколошких и музикографско-публицистичких издања, те једне научне трибине, крунисана је импресивном вокално-инструменталном завршницом, и ове године повереном Хору и Симфонијском оркестру РТС-а и њиховом уметничком директору Бојану Суђићу.
r
Фото: pixabay.com

Његова више пута апострофирана и изванредно реализована идеја о супротстављању два капитална ванвременска дела Стевана Мокрањца и Волфганга Амадеуса Моцарта, али и спони између једноставне православне молитве исказане у хорском медију Мокрањчевоог Опела  и грандиозне католичке посмртне мисе, озвучене у вокално-инструменталном медију Моцартовог славног Реквијема, пружила је препуном аудиторијуму у неготинском Дому културе посебан и редак доживљај.

Такво јединствено поређење остварено је у већини сегмената на врхунски начин, пре свега захваљујући изванредној дисциплини и чврстој концентрацији свих судеоника, који су свој велики и племенити уметнички задатак и „неготинску мисију и завет“ остварили с високом професионалном одговорошћу, али и дубоком емотивношћу, те се укупни интерпретативни резултати могу мерити највишим оценама. Да је Мешовити хор РТС- а и поред свих генерацијских промена и новим певачима недовољно допуњеног састава још увек наш најбољи вокални колектив, показало се већ у Опелу у фис-молу. Вајан у великим и снажним динамичким таласањима, интонативно сигурно, изражајно, и с изврсним изговором и разумевањем текста, кроз узлазне имитационе токове спроведене од басова до највишег сопранског регистра, дело је заокружено мирно и префињеним завршним пијаном, у широко развијеној хорској каденци. А да је Мокрањчева духовна и световна музика јединствена и недељива целина, Бојан Суђић је потврдио и извођењем Пете руковети „Из моје домовине“, најопсежније од свих композиторових 15, преношењем моћних градација из „Њест свјат“ у њену шесту песму „Леле, Стано мори“. Креирао ју је и попут  интермеца, или контрастног споја с Моцартовим Реквијемом, једнако као и Опело, дубоких религиозних осећања и другачије, у извесном смислу драматичније експресивности и емотивности, али и без апокалиптичких страхота већине романтичарских реквијема.

Хор, као најстабилнији елемент тумачења и Симфонијски оркестар РТС-а су се, такође стилски одговарајуће и складно, „окренули“ и његовој дирљиво-нежној, смиреној и благој музици (широко препознатљивој у ставу Лакримоза) у којој се хомофони и контрапунктски сложени, фугирани  хорски делови (писани под утицајм барокних мајстора, Баха и Хендла), супротстављају или сједињују, с исто тако продуховљено и осећајно изведеним, певним солистичким партијама (сопрана Александре Јовановић, мецосопрана Иване Србљан, тенора Јаноша Серекована и баса Атиле Мокуша), с доминацијом женских, и пропламсјајима лепоте дубоког мушког гласа. Удео оркестра, већином фокусираног на гудаче, с упечатљиво донетим, већ од интродукције, партијама кларинета и фагота, те посебно уверљивим, веома опсежним тромбонским солом ( уједињеним с басовском партијом у ставу Туба мирум), допринео је стварању  фино стопљене вокално-инструменталне звучности. Зналачко и сугестивно вођство Бојана Суђића, који је максимално контролисао динамички и тонски склад, добро избалансираних свих извођачких група, суверено је усмеравало интерпретацију до високих уметничких домета, достојно величини обојице композитора, а у славу нашег Стевана Мокрањца.

Марија Адамов

EUR/RSD 117.5156
Најновије вести