„ДНЕВНИК” на Бетовеновом Фестивалу у Бону

Једна од најчудеснијих Бетовенових клавирских соната (а све 32 су створиле најзначајнији циклус ове врсте у музичкој историји који и данас плени лепотом, логиком и мисаоношћу) је „Месечева“ опус 27 број 2, чији је почетни лагани став дао назив не само овој сонати него је послужио и као мото читавог овогодишњег Бетовеновог фестивала.
e
Фото: pixabay.com

Као изврстан пијаниста, композитор је клавир осећао готово као живо биће. Са рафинираним укусом успоставио је естетску равнотежу између чврсте архитектонске структуре и романтичарски слободне инспирације. Ову сонату у цис-молу (у којој је у односу на класичну четвороставачност изостављен почетни став, писан у сонатном облику) посветио је ученици Ђулијети Гвичарди у коју је био заљубљен. У почетку је названа „Сеница“, а касније јој је песник Релштаб дао назив „Месечина“ по флуидној атмосфери првог става, пригушено патетичног, узвиошеног и тужног.

Другог дана на Бетовеновом фестивалу у фокусу је била Соната за хорну и клавир опус 95 Гизелера Клебеа (који је преминуо пре десет година) и који је, користећи нејромантичнији инструмент у скупини лимених дувача, „препричао“ чувену Бетовенову сонату. Слушали смо веома доброг чешког 36-годишњег хорнисту Премисла Војта који је у почетном ставу имао само дискретне апликације, а у преостала два сходно „успореним“ могућностима хорне – клавир (под прстима Тобијаса Коха) је остао носилац и идејних и техничких замисли дела. (Када је био професор на београдској Музичкој академији чешки пијаниста Емил Хајек је на испитима тражио од студената да свирају само завршни став сматрајући да прва два може да интерпретира свако талентованије дете).

Потом је Нике Вагнер, директорка Бетовеновог фестивала и Вагнерова праунука у веома исцрпном говору о овом програму упоредила атмосферу почетног става „Месечеве сонате“ са оном из другог чина Вагнерове опере „Тристан и Изолда“ и Берлиозовог циклуса „Летње ноћи“ који смо у извођењу мецосопранисткиње Еве Фогел и Бетовеновог оркестра града Бона са диригентом Дирком Кафтаном слушали у другом делу концерта. Сам Берлиоз говорио је за себе „Ја сам Бетовенов крешендо“ (Je suis un crescendo de Beethoven). А уствари, био је први и прави чаробњак тонских боја стварајући читаве калеидоскопе музичких нијанси, наговештавајући импресионизам. Инспирисан поезијом Теофила Готјеа створио је шест деликатних, филигранских звучних слика најављујући процват француске вокалне лирике у делима Дипарка, Фореа и Шосона.

        Гордана Крајачић

EUR/RSD 117.5248
Најновије вести