Бранко Голубовић, певач Гоблина: Мировњак широм планете

Аутобиографије су баш нека чудна књижевна форма. Аутори се у њима обрачунавају с историјом, непријатељима, неистомишљеницима, али најчешће са самима собом.
Branko Golubovic Goblin/Anamarija Vartabedijan
Фото: Анамарија Вартабедијан/ Опасан фрајер чак и кад је обучен

Наравно да се ту животна прича шминка. Али, и то је сасвим људски. Такозвани селебрити у свету, који имало држе до себе, одавно под обавезно имају и аутобиографску књигу. Најчешће им на основу њихових исповести то пишу други, тзв. аутори из сенке.

Ко зна да ли су наши рокери лењи или заборавни (писмених, срећом, има сасвим довољно), али мало се њих решило да свој животопис баци на папир: Зоран Симјановић је написао „Како сам постао (и престао да будем) рокер”, Влада Јанковић Џет „Године на 6”, басиста „Рибље чорбе” Миша Алексић „Уживо”, Срђан Марјановић „Жице”, др Неле Карајлић „Фајронт у Сарајеву”, „Ван Гог” Ђуле „Трагове прошлосте”, те проза коју је Бата Ковач спаковао у књиге „Тамне дирке”, „Фалко и друге приче” и „Фуснота”.

Најсвежију исповест је потписао Бранко Голубовић Голуб, певач „Гоблина”. Књига се појавила недавно, а назвао ју је „Изгужване мисли” по стиху из песме свог матичног бенда „Не требам никоме”. Причу је склопио по моделу „Пиши као што говориш”:

– Књига има доста делова који су over the line. Али мени је било јако битно да од чланова групе имам дозволу да пишем отворено. Било је ту, наравно, мало и кукања, зашто вињак, зашто о оној Словенки у шатору и тако даље. Зато је требало четири године да књига изађе – каже Голуб.

За све оне склоне забораву, његове „Изгужване мисли” су горки подсетник на деведесете, ратове, беду и опипљиву немоћ да се нешто промени. Своју борбу је ипак успео да изнесе мали панк бенд из провинције који су основали гитариста Ален Јовановић и басиста Влада Кокотовић. Као синови војних лица, избегли су из Хрватске и обрели у Шапцу. Свесни тога да је музика једини излаз из лоших дана, наговорили су свог новог пријатеља Голуба да постане певач. Он је у то време фолирао родитеље, али и себе, да студира, а заправо је претежно глуварио по суморном граду. И у том мраку, у Шапцу познатом по народњацима, успели су да направе озбиљну каријеру. Свирали су за гајбу пива тамо где их позову, у зору чекали аутобус за Шабац, гладовали, позајмљивали новац од родитеља... Права хроника несрећних и смутних времена.

Све те муке, али и радости свирке, Голуб је разбарушеним стилом, не штедећи ни себе, а ни друге, описао у књизи. Није се либио да отворено говори о сексу, дрогама, алкохолу. И, наравно, рокенролу, ономе што им је спасло разум у сиротињској Милошевићевој Србији. У томе је врло директан па повремено запада у сумануто вулгарне приче. „Ал, јбг, таква су била времена. Грозна.” Вештином филмске монтаже он описује како је 5. октобра спасао полицајца од бесних пункера, трпео шиканирање истог тог „плавца”, сналазио се за пиће у време хиперинфлације, гајио и продавао марихуану, с бендом прашио пунк у Циганмали, Зорану Ђинђићу објашњавао како да шинобусом јефтино дође од Новог Сада до Шапца... Посебно су сликовити први успеси „Гоблина” у Словенији, њихови наступи у поратном Сарајеву, сусрети и пријатељство с (не крију) узорима, КУД „Идијотима” из Пуле.

Управо на концерту у разваљеној сарајевској железничкој станици 1998, Голуб је упознао Италијанку која је тај фестивал ex-ju бендова и организовала. Веза је прерасла у брак, добили су сина и живот је кренуо у много одговорнијем правцу. Било је све мање времена за бенд јер је Голуб почео да ради у организацији која је помагала избеглицама. Први озбиљан посао у животу.  

Књига се завршава одласком у мировну мисију у ратом разорени Авганистан, где је, у потпуно новој ситуацији, руководио хуманитарним радом и чишћењем минских поља. Фасциниран новим искуствима, надахнуто је писао пријатељима бројне мејлове и тако је 2009. настала његова прва књига „Писма из Авганистана”. Далеки пут га је даље водио у Шри Ланку, Пакистан и Етиопију. Од прошлог лета му је адреса у јорданској престоници Аману. Што прилично ремети нормалан рад групе. Али некако, ипак, успевају. Већ традиционални концерт у башти београдског КСТ-а су одсвирали једне суботње ноћи крајем прошлог септембра. На бину су изашли у један иза поноћи и све до пола четири публика је хорски певала с њима, поливала пивом Бранка голог до појаса, импозантног у свом традиционалном килту и мартинкама. Већ следећег дана је одлетео за Јордан. У понедељак ујутро ми је послао селфи с поруком: „Управо сам изашао из операционе сале, ту су ми дечји кардиохирурзи из Португала. Ове недеље организујем 16 операција.”

Какав човек! Или, како га је у предговору књиге описао певач култне загребачке панк групе „Хладно пиво” Миле Кекин:

„Пунокрвна, забавна, духовиту и посве јединствена rock’n’rol биографија правог правцатог бенда, као што су ’Гоблини’. Она јесте једна у низу, али и посебна као што је и Голуб посебан лик, свјетски путник, активист, фронтмен, писац и опасан фрајер. Чак и када је обучен.”

Још од деведесетих „Гоблини” имају бројне фанове и у Новом Саду, који ће моћи да их, најзад, поново чују у петак у „Герила бару”.

Петар Јањатовић

EUR/RSD 117.5121
Најновије вести