Богдан Ђорђевић, пијаниста: Класична музика уме да охрабри слушаоца

Пијаниста Богдан Ђорђевић приређује 15. јануара, с почетком у 20 часова, солистички концерт у Синагоги, на којем ће извести дела Брамса, Рахмањинова, Шопена и Листа.
с
Фото: Приватна архива

Овај рођени Новосађанин је завршио основне, специјалистичке и магистарске студије клавира на Академији уметности у Новом Саду, а запослен је у Музичкој школи „Исидор Бајић”. Уз то, редовно приређује концерте, како у Новом Саду, тако и у Београду. Релативно скоро је Богдан Ђорђевић наступао у Новом Саду, крајем августа у Синагоги, и ево сада на истом месту још једног његовог наступа, на којем најављује и учешће младих соло певача.

 Како бирате програм за концерте, има ли неке разлике у њиховим концептима?

- Углавном су композиције некако драматуршки повезане. Тематски су скоро увек исте, тако да могу да кажем да увек свирам исти концерт, али с различитим композицијама. То значи да све оно што сам као ученик и као студент волео да свирам, а и када данас направим ту констелацију, онда то звучи заправо као једна велика композиција. Она је, на неки начин, слична по свом карактеру, меланхолији, патетици. Генерално, такав је поглед свих нас на савремени живот. Али класична музика ипак некако уме да охрабри слушаоца, јер је то духовна и уметничка димензија, која може да нас тргне из стања индиференције, да бисмо нешто кренули да радимо, променимо, поправимо.

 Овог пута сте укључили и соло певаче?

- Јесте, прошли пут су они били изненађење, и сходно томе, с обзиром да сам са колегиницом Анђелом Сарамандић и са Мартом Балаж у свакодневном контакту, и пратим развој наших талената, прошли пут је наступило њих четворо, а сад ће их бити нешто више. Биће ту и оперских арија, дуета и соло песама. Јако је важно за њих у тим годинама да наступе пред 400 - 500 људи, и да осете свој глас у тој акустици. Они су углавном наступали као чланови хора, школе и академије, а сад ће као прави солисти. Тај програм они озбиљно спремају, наступају са њим и на такмичењима, добитници су неких награда и стипендија, и јако им је то важно због искуства. С друге стране, ја сам у овој школи корепетитор и не желим своје матично усмерење да запоставим, тако да могу рећи да на два колосека делујем.

Што се тиче клавирског реситала, он је од таквих композиција сачињен, да не желим да запоставим своје младалачке снове и амбиције, а с друге стране, организујем бесплатан концерт, јер сматрам да морамо радити на формирању публике. Осамдесет одсто посетилаца концерата класичне музике смо ми, и не би било добро да се у том зачараном кругу све одвија. Захваљујући друштвеним мрежама, и неким маркетиншким триковима којима се служим, покушавам да сваки пут позовем публику на концерт, у та два термина, у време зимског, односно летњег распуста, када имам мало више времена за себе да то припремим. Наравно, паралелно наступам и у Београду, одсвирам још неколико реситала у току године, када ми се укаже прилика, али ипак је фокус на новосадској Синагоги. 

 То су реситали, а имате ли амбиције да свирате са симфонијским оркестром?

- То је баш компликовано питање. За сада сам ангажован јако много са соло певачима. Ми смо добили неколико врло значајних прилика да наступимо, пред врло важним званицама, и сад чак ширимо репертоар. Тражено је од нас да изводимо и неке композиције које не припадају класичној музици, али имају нешто занатски врло захтевно. Као корепетитор свирам оркестрацију, тако да би за мене то било посебно интересантно. Био би то невероватан изазов, али за сада сматрам да је и овакав начин активности прилично напоран.

Мени је ипак фокус на реситалу, који сам, пре свега, замислио као својеврсну монодраму. Мислим да оно, што се речима не може исказати, може се рећи тоновима, и то управо композитора 19. века, који као да су данас писали ова дела. А опет, што се тиче нове музике, ми смо на неки начин помало разочарани, конкретно ја уопште не знам која је песма хит године, за разлику од времена када сам ишао у основну или средњу школу. Тадашњи МТВ се никада неће поновити, што се тиче квалитета продукције.

Посматрајући на тај начин улогу музике у нашем животу за себе бих рекао да сам у овом тренутку можда јединствен пример да могу да одсвирам више различитих жанрова. Али, ипак, што се тиче прве љубави, то је оно што сам волео још када сам био ученик ове школе, а посебно сада када сам професор. У ствари, још увек нисам свестан естетских критеријума које носе дела тих аутора. Конкретно, неколико тих композиција, које сам одувек желео да савладам, баш зато желим то да кажем, због њихове захтевности, и да их имам на свом репертоару.

Свет уметности је ипак лепши

-  Све више когнитивни доживљај музике преовладава у односу на емотивни, или младалачки који нас полако напушта, али остају нека сећања и машта коју смо имали као генерација која је стасавала деведесетих. Нама је класична музика била бег од стварности, и када мало боље погледам, можда је боље остати у свету фантазија и снова, зато што сурова реалност јесте логична, али је свет уметности ипак лепши. Између те две паралелне стварности увек бирам ову другу, и, како бих што више боравио у њој, морам што више вежбати, спремати се, и заказивати концерте.

Н. Пејчић

EUR/RSD 117.5929
Најновије вести