Амира Медуњанин, world music звезда: Као да ходам по облацима

НОВИ САД: Битно је да човек у животу дише слободу. Мислим да сам сретно биће, јер могу себе да искажем у потпуности кроз музику. Ту се налази моја слобода, открила нам је Амира Медуњанин, босанска „Били Холидеј”, како је медији често представљају, иако она сама не воли ту врсту поређења („аман, једна је Били Холидеј“).
amira medunjanin
Фото: S. Doroški

Међусобна наклоност између ове диве севдаха и новосадске публике развила се већ након њеног првог наступа, у Врту Средњошколског дома пре коју годину, и само је јачала кроз концерте у Синагоги, на Номусу... да би врхунац досегла на недавном предновогодишњем спектаклу на којем је наступила са Војвођанским симфонијским оркестром.   

Амира Медуњанин никада није крила да је Нови Сад посебно место у које се без остатка радо враћа. И да је овде увек наступала са другачијом музичком поставком, сама уз гитару или клавир, са триом, квартетом, певала је и са Тамбурашким оркестром, све до ВСО... Јер, каже, не воли да се понавља.

Не бих волела да људима постанем досадна, јер досада је једина ствар коју у животу не волим, објашњава Амира, с којом смо стога и почели разговор питањем – која би то онда следећа формација била с којом би радо изашла пред Новосађане:

Пала ми је на памет супер једна ствар, ма прелуда ствар. Да у нека доба саставимо целу екипу с којом сам до сада радила: Загребачка филхармонија, Трондхајмски солисти и Војвођански симфонијски оркестар. Толико ми се то осладило да... не знам. Као да ходам по облацима. Или босонога по милион латица ружа. Те боје које додају оркестри песмама које смо испевали толико пута стварно су невероватне, друга димензија. Свемирска.

Али како је онда кроз неколико дана поново изаћи пред публику само уз пратњу гитаре или трија?

Ма далеко од тога да ми је сада безвезе концерт с мањом поставом. То је потпуно други осећај, друга фурка. Тотално су то одвојени светови. Иначе, мени је први сусрет са оркестром био на Дубровачклим летњим играма, на Ревелину, са Дубровачким симфонијским оркестром. И баш ме пукло, плакала сам цели концерт. Али ништа мање нисам узбуђена када смо сами Анте Гело и ја, или су с нама и Бојан Зулфикарпашић или Звонимир Шестак. Само је други осећај.

Не одустајеш од „балканског звука“?

Генерално, када кажеш „балкански звук“, толико је ту нијанси, да је то невероватно. Толика је то лепеза, нећу рећи само емоција, осећаја, него и ритмова, једноставно је толико ово плодно тле за истраживања и импровизације да смо ми, чини ми се, само загребали по површини. Сигурно постоји маса песама до којих нисам ни дошла, чини ми се два живота би ми још требало да целу ту башту прекопам и посадим ново цвеће. Као што Африка има звук који је на свој начин специфичан, тако је и посебност тог „балканског звука“ јединствена, то је оно што „гањамо“ у свом раду и Бојан Зулфикарпашић, и Васил Хаџиманов и Мирослав Тадић и маса неких других сјајних музичара.

Колико том „балканском звуку” додаје џез, којем си и ти, али и сви овим музичари које си набројала изузетно наклоњени?

Увек се може десити да тај спој наизглед неспојив оде и у погрешном правцу. Али мени је битно, и зашто се заиста осећам сретно, то да сарађујем са људима који су заиста генијални у томе што раде, Бојан је, рецимо, један од њих. Не знам колико смо концерата заједно одсвирали, и ниједном иста песма није звучала исто. Увек је било нешто ново, нешто другачије. И у томе је , бар мени, чар сарадње са таквом врстом музичара који песму посматрају као живо биће. А то нам је донео џез. Па не могу ја сваки пут, када се овако нађемо на кафи, бити исто расположена. Нити ћемо исту причу причати, већ ће сигурно нешто бити другачије. С друге стране, и сама волим експерименте, волим изазове, волим да трагам за оним што није досада урађено, волим не рескирање по сваку цену већ истинско истраживање музике која је бескрајно широко поље. И баш ми је мерак да то радим. Настанак аранжмана је сваки пут за мене неко ново рођење. Нешто феноменално. Нека песма је ту, сви је знају, толико су је пута певушили, али ми волимо да јој додамо још неку мирођију, тако да не повреди оно што је оригинално, вредно, већ да само другачије замириши.

Како се у то уклапају поменути Трондхајмски солисти, ансамбл са севера Европе, чиме си их то заразила? 

Не знам, али су пукли тотално (смех). Први пут смо свирали заједно на фестивалу у њиховом граду. И тад се та нека магија десила, неки клик, да сам их одмах позвала да снимимо заједно албум. И врло брзо смо потом ушли у студио, јер заиста би било грехота да та наша сарадња није забележена. А онда је и током снимања владала нека луда, ма прелуда енергија. Рецимо, једна од челисткиња, Марике, преплакала је сваку песму. Ја се мало уплашила, да јој није код куће какав белај, шта ли, каже, ма не, није ништа лоше, супер ми је, музика ме разнела. „Немам појма о чему певаш, али ја умрех од лепоте“. И онда кад смо ту целу екипу са севера пувукли најпре у Пулу, у Арену, у ту атмосферу, додали смо тој нашој причи неку додатну димензију, а слично се догодило и Зетри, при чему ја претходно пет година нисам имала концерт у Сарајеву, јер кући се долази само кад се има нешто баш баш ново. И, ето, дошла сам са Норвежанима (смех). Тек, осетила се разлика, нису више свирали само по нотама, то се невероватно чује. Признајем да сам на онај наш први концерт у Трондхајму дошла са предрасудама, мислећи – ма нема шансе да тамо неки хладни северњаци осете то што имамо ми јужњаци, ту нашу врелу крв... Међутим, сад свирају као да су одрасли на овим просторима. И баш су се запалили и свако мало питају кад ћемо имати следећи концерт.

И када ћете га имати?

Није их лако организовати, али мали тур ћемо направити 2019. у Шведској. Истина, неће бити цео оркестар, већ ћемо свирати с квартетом. Иначе, њих укупно има 70-так и формација се обликује према пројекту, а ја сам имала ту привилегију да су на концертима у Пули и Сарајеву свирали исти музичари као и на албуму, што је било јако тешко организовати. А сад, за ту турнеју, квартет формирају њихова прва и друга виолина, прва виола, и челисткиња Марике. Занимљив ми је био коментар једног од чланова Трондхајмских солиста, иначе Кинеза који је рођен у Норвешкој, који каже да су добили ту неку црту коју нису имали свирајући само класичну музику. Наравно, тешко је описати речима, дефинисати шта је то тачно. Али биће да им је крв постала врелија, што је мрак!

Каква ће бити Амирина нова година?

У фокусу ће бити концертна промоција последњег албума „Сендинг“, уз што више сарадње са оркестрима, наравно колико то буде могуће. У фебруару летимо у Аустралију, на прву турнеју по овом континенту. Заправо, позвани смо на један супер њорлд мусиц фестивал у Камбери, па кад смо већ тамо увезали смо још четири концерта. После тога Америка, она Шведска, свашта нешто. И Нови Сад, свакако, некако ми је постао незаобилазан.

Мирослав Стајић

EUR/RSD 117.9678
Најновије вести