Амира Медуњанин, певачица: Најважније је дисати слободу

Због заиста огромног интересовања, које влада за наступ Амире Медуњанин и Бојана Зулфикарпашића 15. децембра у Новом Саду (карте су плануле за свега неколико дана), „босанска Били Холидеј” и сјајни џез пијаниста приредиће у Синагоги још један концерт – 13. децембра...     
amira medunjanin
Фото: Dnevnik.rs

Драго ми је што ћу овог пута у Новом Саду у прелепој Синангоги наступати са Бојаном Зулфикарпашићем. И, да будем искрена, одавно нисмо на сцени били као дуо. Радујем се томе и верујем да ће концерт бити изненађење за Новосађане, с обзиром на то да нас нису имали прилике видети у овом саставу.

Први концерт је планиран за 13. децембар, па ако не буде било добро на том првом, срећом имамо као поправни тај 15. децембра. Е сад, кад сам то већ рекла, живо ме интересује хоће ли нам ико доћи тог 13. децембар. Ако ништа, имаћемо о чему причати на том другом концерту, кроз смех прича за „Дневник” Амира Медуњанин.   

Једном сте рекли: Севдалинке су класика јер их публика кроз векове једнако прихвата. Ипак, не либите се да ту класику обојите yезом?

Битно је да човек у животу дише слободу, и да истраје у циљу стварања властитог света који ће му омогућити да спозна самог себе, а да у исто време не обраћа пуно пажње на нека наметнута правила.

Мислим да сам сретно биће, јер могу себе да искажем у потпуности кроз музику. Ту се налази моја слобода и верујте ми да за мене не постоје никаква ограничења.

А севдалинке никада нису биле затворена музичко поетска форма. Управо из разлога што су потекле из народа, верујем да поруке које су угравирене у стихове песама нису намењене једнократној употреби. Да би могле допрети до оних којима ће те поруке “променити” живот у годинама и деценијама пред нама, као што је то био случај и са мном, морају бити флексибилне и отворене за импровизацију.

А комбинирање с музичким жанровима некада је и добро, јер можете приближити саму суштину традиционалне форме публици која се први пут сусреће са овим песмама.

Има и у свету севдалинки још неистражених кутака? Или су сви састојци одавно ту, као и зачини, те само од умећакуваразависи какав ће специјалитет изаћи из музичке кухиње?

Да, када говоримо о севдаху, знамо много тога и чињенице су ту пред нама већ деценијама. И ако ме питате за субјективно мишљење, можда бих вам рекла да је све ствар перцепције слушалаца или вештине интерпретатора или музичара.

Недавно сам имала наступ са солистима из Трондхајма, који пре нису имали прилику чути музику са ових простора. И заиста је то био један незабораван концерт.

Сви музичари су били одушевљени том дименизијом, а, искрено - ја сам била највише изненађена.

И то је лепота музике. Увек нешто ново откривате, и то у неким комадима које сте чули и изводили небројено пута. Можете музику доживљавати на различите начине, и уживати у њој пуним плућима, без обзира на то да ли сте слушалац или извођач.  И да - у музици, уопштено говорећи, увек има неистражених кутака, само зависи од спремности човека да иде даље изнад црте.

Прети ли опасност да фузија традиционалне и модерне музике, на којој се све више инсистира широм света, током времена потисне оно истински традиционално?

Наравно да постоји ако говоримо о томе из аспекта неодговорности и немара. Како године пролазе, изгуби се појам о ономе што је претходило свему.

Морамо инсистирати на очувању традиције у изворном облику, јер биће нам потребна у будућности. У неком одређеном тренутку у животу сви се помало погубимо и залутамо, па нам је потребан корективни елемент, да бисмо схватили шта је стварно важно у животу.

Свет у којем живимо се мења рапидно и верујем да прави пут можемо одабрати само ако чувамо наше основне вредности. Као цивилизација можемо доста изгубити ако мислимо да нове технологије могу одговорити на сва наша питања.

Верујем да су решења увек у нама, код нас, и то на оном нивоу и оним тренуцима када размишљамо о овом кратком животу узимајући у обзир све, од самих почетака па до данас. С друге стране, пре нас је постојало пуно паметнијих и мудријих, а верујем и сретнијих људи, и није наодмет понекад и сазнати њихово виђење света.

У Новом Саду сте наступали у пратњи само гитаре, па триа (клавир, контрабас, перкусије), сада долазите са Бојаном Зулфикарпашићем... Да ли је то само стицај околности или делом и плод потребе да се не понављате? Уопште, како се као уметница чувате (од) засићења?

Нови Сад је посебно место у које се увек радо враћам. И да, у Новом Саду сам наступала са музичарима с којим са сарађивала у свим фазама моје каријере.

Некако сам, као што кажете, била наклоњена концепту да дођем увек са неком новом причом и другачијом музичком поставком. И јесте, тачно је да не волим да се понављам.

Не бих волела да људима постанем досадна, јер досада је једина ствар коју у животу не волим. Тако да немам времена за губљење, 24 сата сам у пуном погону и не стајем док ме сан не обори.

А музика ме одржава живом од како знам за себе. Дакле, засићење не долази у обзир, односно такав сценарио није могућ.

За концерте се често говори да сувелики музички моменти који могу да се десе свуда - како у највећој концертној дворани, тако и у најзадимљенијој рупи од клуба”. Да ли увек тежите тиммоментимаили о њима не размишљате већ пуштате да се десе?

У суштини, заиста можете бити свједок добрих концерата у различитим просторима. И неважно је да ли је у публици пет или пет хиљада људи. Имала сам прилике то доживети.

А за мене су концерти прави празник и искено се осећам привилеговано што могу изаћи на позорницу и поделити с људима моју љубав према музици. И велика је то одговорност. Јер, ипак овде говоримо о извођењу неких од најлепших песама које су настале на овим просторима.

Не знам колико се овај концепт уклапа у тзв. “entertainment” претинац, а искрено мислим да и не треба. А ја се у принципу сећам сваког концерта и већине људи који су одвојили време да буду с нама.

Из тог разлога за мене је сваки концерт незабораван.

М. Стајић

 

 

Olivera lola
20.11.2017 • 22:58
...NEOPISIVA ...
EUR/RSD 117.6067
Најновије вести