Виктор Јерофејев, књижевник: ”Ако нема слободе, нема ни писца“

Познатом руском писцу и теоретичару Виктору Владимировичу Јерофејеву у уторак ће у Културном центру Новог Сада, на званичном отварању Међународног фестивала прозе “Просефеста”, бити уручена књижевна награда “Милован Видаковић”.
e
Фото: Youtube Printscreen

У свет руске књижевности ушао је крајем шездесетих година прошлог века, да би 1979. као један од оснивача самиздат алманаха “Метропол”, у којем су објављивана дела либералних дисидената и независних младих писаца, био искључен из Савеза писаца CCСР. Пуну деценију био је потом на “црној листи”, односно све до 1988. оно што би написао није могло да дође до руских читалаца, док је глобалну популарност стекао 1990. романом “Руска лепотица”, који ће постати бестселер преведен на више од двадесет језика. 

Ако је судити по ставовима које је износио у пређашњим интервјуима, да није било улоге коју је имао у оснивању „Метропола” – “постао би другачија особа”, док му је роман „Руска лепотица” “живот окренуо наглавачке”. Стога смо разговор са познатим писцем започели питањем да ли су и нека каснија дела, попут „Доброг Стаљина”, „Енциклопедије руске душе”, „Ружичасте мишице”... такође на неки начин прекратнички утицала на његов живот? 

- Да, у мом књижевном животу било је неколико грана – потврђује Јерофејев. - „Метропол“ ме је начинио слободним писцем у веома неслободној земљи; “Руска лепотица” ми је донела светски успех и не мало пара, али важно је то што се у “Руској лепотици” појавио нови жанр романа: интерактивни авантуристички роман, где читалац сам ствара хероину; „Добри Стаљин“ је учврстио мој светски успех, али опет је најважније то сједињавање необичног документарног романа и фикције са реалним ликовима; „Енциклопедија руске душе“ – то је био велики скандал и оптужба за русофобију, замало да ме сместе у затвор због ње, али у суштини то је књига о љубави према Русији; „Ружичаста мишица“ је моје најсмелије дело о животу, смрти и љубави... То је пародија на Дантеову „Божанствену комедију“, где сама ружичаста мишица има улогу Вергилија, а Марусја је млади Данте. Са сваком књигом у мом животу појавиле су се нове димензије.

 Први прикази „Руске лепотице” готово листом су били негативни, при чему је чак било судова да је тај роман „увреда за руску културу”, док је данас штампан у збиркама класика. Да ли Вама више одговара позиција класика или „водећег припадника субверзивне традиције у руској култури”?   

- Чињеница је да се однос према „Руској лепотици“ у Русији радикално изменио. Буквално ми је ових дана мушкарац од око 40 година у Москви признао да тек што ју је прочитао, и да је плакао читајући трагичан крај романа. То значи да постоји еволуција рецепције у Русији, то је добар знак. Ја не желим да зависим ни од критичара, ни од читалаца. Пишем онако како желим и умем. Но, ако ме једни сматрају класиком, а други скандалозним писцем – вероватно су у праву и једни и други.

 Својевремено сте изјавили да текст долази кроз вас а не из вас и да не можете истовремено бити и писац и атеиста. Где је ту онда позиција „ироничног, па и циничног скептика”, којег често књижевна критика проналази у Вашим делима?

- Заправо, ја личим на радио-пријемник преко кога се преноси сигнал. Ко га шаље? Не знам, али то је некакав посебан свет, који сасвим иронично може да се односи и на наш живот. Или чак скептично – као на не сасвим научни пројекат. Али ја сам слободан да га емитујем; ја га слободно преузимам, нико ме не притиска.

 Један српски књижевник је упозорио да је све мање личности међу писцима, док је Ваш став да још увек постоје писци, али да више нема литературе. Шта онда у таквом окружењу могу да очекују читаоци?

- Сматрам да је књижевност, као и култура уопште, борба са ентропијом, то јест са распадањем, хаосом, труљењем. Има бораца-писаца, али је мало текстова који се реално боре са ентропијом.

 Губи ли позиција писца-интелектуалца значај у данашњем свету, баш као и дилема да ли је књижевност важнија од слободе?

- За писца није довољна интелигенција, већ унутрашња слобода. Ако нема слободе, нема ни писца.

 Да ли су предвиђање да „књижевност више неће постојати” само апокалиптична слика будућности или  коначно исходиште девизе „у ћутању је сигурност”?

- У ћутању је сигурност, снага, а књижевност је тајна. Када ње више не буде било, неће бити ни нас, људи.

М. Стајић

EUR/RSD 117.4829
Најновије вести