Уз Доживљаје лирског торбара Ђорђа Сладоја

„Будали је вазда фестивал! Можда и није баш вазда, али био је свакако једном годишње, када бисмо долазили на онај врбаски, најпре као млади и талентовани пјесници који обећавају и од којих се очекује, а онда као старији и све старији и тобож афирмисани пјесници, од којих се више нема шта очекивати”...
д
Фото: Промо

Пише тако песник Ђорђо Сладоје у својој новој књизи „Доживљаји лирског торбара”, сатканој од бескрајно духовитих, често аутоироничних, али на моменте и опорих записа из „бившег” књижевног живота. Након петнаестак песничких књига и лањских „Модрих жилица”, романа у стиховима, један од наших најнаграђиванијих поета се тако огласио и на приповедном пољу. Но, за књижевног теоретичара и критичара проф. др Ранка Поповића то, заправо, није изненађење, будући да се, по ранијим Сладојевим огледима о песничкој сабраћи, већ знало како је он „лаке и сретне руке у прозној реченици, једнако колико и у стиху”.

„Песников приповедачки дар носи бритку јасноћу његове поезије и још неке важне вредноте, од којих су најуочљивије драгоцена моћ сублимације и горкохуморни отклон према свету и животу”, рећи ће Поповић о новој Сладојевој књизи. „У ово питко листање књижевних згода и незгода из времена које је давно минуло, али још дамара подстицајном снагом, стала је читава једна сладојевска аутобиографија о другима, са честим просјајима психолошких увида достојних највећих мајстора те врсте литерарне анализе и знатно ређим, али тим убедљивијим, моментима искреног и дубоког самосагледавања”.

„Из Ђуриних ноћи на Лазине дане Да се верној љуби скинем бар са хране” (мото „Доживљаја лирског торбара”)

И заиста, кроз преплитање „документарног“ и оног наизглед малчицке досољеног, тек колико да се истакне перспектива, у „Доживљајима лирског торбара” Сладоје гради штиво које није само аутобиографско, већ је реч о много слојевитијој прози у којој на површину излазе и неке, можда чак и важније димензије. Литерарни је то породични албум пун фотографија већ „нагрижених” сепијом, уз чију помоћ аутор креће у потрагу за стварнијим контурама и себе и других јунака, што добро нам знаних, што неких које на том путовању упознајемо. Уз то су, што је једнако важно, ови „случајни мемоари”, како ће их назвати Поповић, потпуно ослобођеној патетике, сентименталности, баналности, измишљања...

Не бежи, наравно, Сладоје од утицаја „имагинације сећања”, која се, како сам вели, „зачас отме контроли па замути догађаје, испретура датуме, помеша ликове, искриви чињенице”. Не бежи ни од „људски дирљиве потребе да себе, макар и накнадно, прикажемо бољим, лепшим, значајнијим и паметнијим него што смо стварно били и што ћемо икада бити”. Али Ђорђу Сладоју – за разлику од појединих његових савременика, који су у својим исповестима навелико „испирали и штиркали биографије” израстајући из носилаца штафете у мученике који су с тешком муком подносили све привилегије натоварене им на врат – не пада на памет да себе представља као страдалника и „да огреботине испоставља као мученичке ране”...

– Кад год бих се сетио како су прошли већи, бољи и храбрији - Меша, Лубарда, Ного и многи други, у мени би спласнула кураж и воља за побуном против државе која је непоштену интелигенцију надзирала са осматрачница – признао је Сладоје у својеврсној аутоанализи. – И мислио сам притом: зашто да ми барабе растурају живот кад могу и сам. То сам богме својски и чинио дуваном, несаницом и другим пороцима. А поезија је, њојзи хвала, била она оса око које се све вртело; она ме је држала на окупу. Када сам с њом био у добрим односима, и притисак стварности бивао је подношљивији, док сам у тзв. стваралачким кризама једва отаљавао свакодневни живот, безвољно и с „бедним остацима снаге”. Тако је и данас...

„Доживљаје лирског торбара” објавио је Центар за српске студије из Бањалуке.

М. Стајић

 

EUR/RSD 117.3179
Најновије вести