СТРИП Кад Бетмен тоне у лудило

Бетмен је стигао на свет пре 80 година - 1939. у окриљу издања “Detective comic”-а по сценарију Била Фингера цртао га је Боб Кејн
Scene iz grafičke novele “Ludnica Arkam” Foto: privatna arhiva
Фото: Сцене из графичке новеле “Лудница Аркам” Фото: приватна архива

Бетмен, (не)обичан момак који дели правду скривен маском, стигао је на свет пре 80 година - 1939. у окриљу издања “Detective comic”-а по сценарију Била Фингера цртао га је Боб Кејн; његова појава поклапа се са сензационалном стрип новотаријом - супер-херојима (Супермен се појавио 1938. године) па је, хтео-не хтео, Бетмен убрајан међу њих. Дијапазон Бетменових авантура одређен је маском коју носи као и низ маскираних (људских) хероја пре и после њега (од нпр. Зороа до Дијаболика). Ауторска домишљатост проширила је забран у коме се кретао пре свега увођењем екстравагантних непријатеља (који више приличе супер-хероју) али број типизираних ситуација ипак је био коначан а њихово понављање водило је у сигурну досаду и заборав.

Оно што је Бетмена извукло одатле било је управо потенцирање његовог атрибута “лажног супер-хероја”; наиме, Френк Милер је у легендарном “Повратку мрачног витеза” (1986) апострофирао његову људскост, физичку и менталну старост и истрошеност у вечно младом криминалном окружењу. Храбар потез “очовечења” (или тривијализације?) јунака наишао је на већинско допадање код публике и безрезервно одобравање критике и постао рецепт који су други аутори почели примењивати на остале супер момке и девојке. Ипак, управо је Бетменов статус “лажног супер-хероја” учинио да његово очовечење делује најубедљивије.

Призоре физичког насиља и гушећег страха допуњује и паралелна прича о трагичним страдањима Амадеуса Аркама, оснивача азила, и његове породице; тако се у причу уводи и образац уклете куће као места које је предодређено за патњу свих који се у њему задесе

Међу графичким новелама које су одмах наставиле Милеровим трагом свакако се издваја “Лудница Аркам” - пун наслов је “Лудница Аркам: озбиљна кућа на озбиљној земљи” - из 1989. године (ову графичку новелу код нас је објавио агилни “Darkwood”). “Лудница Аркам” је спретни и сретни спој екстравагантног сценарија Гранта Морисона (знаног по раду на многим суперхеројским серијалима) и експерименталног цртежа Дејва Мекина (запаженог радом на серијалима “Сендмен” и “Хелблејзер” односно графичким новелама каква је „Од сигнала до шума“ сценаристе Нила Гејмена).

Thumbnail

Прича започиње мање-више обично и предвидиво: пацијенти у Аркаму побунили су се и преузели контролу а њихов вођа, Џокер, прети да ће побити особље ако Бетмен не дође у лудницу. Наравно, Бетмен херојски бира да спасе заробљенике и предаје се на милост и немилост пацијентима. Усред свеопштег хаоса (као у “правој” лудници) Џокер му великодушно даје сат времена да се сакрије пред трагачима.

Оно што следи је кошмарни силазак у пакао умоболности, изопачености и морбидности. Све копрене морала и хуманости падају а анимални нагон за пуким преживљавањем поништава све норме и обзире. Бетмен тоне у лудило, његова сећања на смрт родитеља оживљавају новом снагом и верљивошћу, сви етички принципи бивају релативизовани до обесмишљавања; Бетмен чак допушта да га психијатар испитује што га додатно избацује из уобичајене улоге коју је себи доделио. Призоре физичког насиља и гушећег страха допуњује и паралелна прича о трагичним страдањима Амадеуса Аркама, оснивача азила, и његове породице; тако се у причу уводи и образац уклете куће као места које је предодређено за патњу свих који се у њему задесе.

Thumbnail

Ма колико се опирао Бетмен не успева да победи чак ни када прибегне безобзирним методима својих противника и, коначно, пада у руке прогонитеља. Његову судбину, као врхунац апсурда, решава бацање новчића Дволиког, параноичара кога је Бетмен ухватио. Овај објављује да је случај-новчић одлучио да Бетмен буде пуштен. џокер довикује одлазећем Бетмену: “Уживај тамо напољу. У лудници. Само једно не заборави. Ако икада све постане претешко… За тебе ће овде увек бити места”. Кад остане сам Дволики гледа новчић јер је, у ствари, у бацању “пао” лик са ожиљком што је значило Бетменову смрт и, мислећи на остале пацијенте, закључује: “Брига мене за вас. Ви сте само обичан шпил карата.”


Скривене тајне маскираног осветника

„Лудница Аркам” и после три деценије од појављивања делује свеже и интригантно и неспорно је успели експеримент у вивисекцији скривених тајни маскираног осветника - мрачног витеза који је икона популарне културе 20. и 21. века. Екстравагантни сценариста Грант Морисон и цртач Дејвид Мекин сјајно су обавили свој посао.


Прича о догађајима у лудници после јасног увода расплињава се у дисконтинуитетне конфузне епизоде које, свеукупно, граде мрачну атмосферу распада сваке рационалности. Отуда за мноштво утисака који запљускују Бетмена (и читаоца) нема објашњења. Морисон користи образац лудила и луднице као оправдање за разбијање свих до тада знаних Бетменових особина и откривање његових скривених слабости. Ипак, и поред заведености причом тешко је на моменте одупрети се утиску “претерано режиране случајности” који, срећом, успешно “покривају” ванредна ликовна решења Дејва Мекина.

Thumbnail

Мекин у потпуности деконструише традиционалну стрип таблу слажући цртеже (колорне и црно-беле, реалистичне и крокије) и фотографије у несиметричне целине, неретко уметнуте у слику која заузима читаву страницу. Отуда су понеке табле, као целине, прави празник за очи док друге траже помно посматрање и запажање детаља. Свеукупно, Мекин је велемајсторски “одрадио” свој посао.

Илија Бакић

EUR/RSD 117.5180
Најновије вести