Рале Нишавић: Племенитост и ведрина, а не лажи и паралажи

Равно четири деценије прошло је од изласка из штампе под окриљем новосадског „Стражилова“ поетске збирке „Срце у недрима неба“, прве књиге песника Ралета Нишавића, дугогодишњег уредника „Невена“.
д
Фото: Color Media

У међувремену је Нишавић објавио још двадесетак књига поезије, али и прозе, књига интервјуа и књига за децу, приредио неколико антологија светског и српског песништва и покренуо „Бистрицу“, из чије је издавачке радионице до сада изашло неколико стотина наслова... 

– Почеци мојих почетака су озарење првим прочитаним књигама из школске лектире – присећа се Нишавић. – Било је то у трећем разреду основне, кад нам је предивна и премлада  учитељица Милица Ристић поделила књиге. Прочитао је свако своје и потом смо о њима разговарали. Узбуђење, емоције... то су почеци који се памте и трају. Читање, размишљање, разговори, расправе, дубоко преживљавање света и догађаја. Тако је бивало и надаље, поготово у гимназијским данима. У  бјелопољској гимназији били смо домаћини  песницима, књижевницима из Југославије... Сећам се свих, а понајвише приповедача, барда Ћамила Сијарића  родом из мог родног поднебља. Покренули су у мени неутољиву жеђ за књигом. За писањем. Потом студије на Филозофском факултету у Новом Саду, трагање за сопственим идентитетом  у  новој средини.... Па „Дневник“, дечји часопис „Невен“,  објављивање у Пољима, Летопису Матице српске, Књижевној речи, Књижевним новинама... Али човек кад се истински посвети нечему, тад понајвише црпи из себе самог, прави посебну стратегију,  проналази сличне  саговорнике. Посвети се  безгранично, искрено. И чини то без остатка.

Да ли се временом у писцу нешто ипак мења?

– У сваком новом рукопису настојим да унесем нове мотиве, актуелна догађања што се преплићу, да свет отргнем од пећинске таме, сивила и заборава, деструкције... Да их учиним  блиским. А тиме и голу нашу поетску и приповедачку стварност. Та наша разноврсност богатство је што га треба приближити читалачкој публици... Нови рукопис зове се „Доручак у Мадриду“. Није никад једноставно било тумачити свет, његово бреме, људске судбине. Ако се о томе не пише, ако нема уметничке имагинације, све ће наједном прекрити вео заборава и таме. Мени је непојмљиво слепило и безумље, и та оголела зверска похлепа и себичлук што данас врхуни. На једној страни слепило, мимикрија, тираде, глазура, на другој хистерија од голог преживљавања. Ја и поново само ја. Не постоји други..

Где је у свему томе књига?

– Нажалост, књига је данас погажена. Неразумевањем. Незнањем. Погажен је и сан о књизи. Укинуте су књижаре или продате за ситне паре. Једноставно, превладала је свеопшта депресивност, сивило, при чему та оцена нема везе само са актуелном ситуацијом, то сивило траје већ годинама. Рецимо, та прва ми се песничка  књига „Срце у недрима неба“ продавала по свим књижарама у некадашњој држави - само у мом родном Бијелом Пољу у четири књижаре. Било је то  време озарења и наде, изградње, стварања и стваралаштва. А данас тамо нема ни разговора, нити књига на српском језику... Уместо тога, отима се све што је од искона српско: цркве, земља, историја, вода, култура, књиге... У криптичној књизи „Шетачи црне кесе“, коју сам објавио пре две деценије пишући о нашем друштву, упозорио сам на оно што нас чека: неминовни суноврати, пад стандарда, моралног урушавања вредности

Има ли онда простора за наду?

– Човек је из дана у дан све окованији новим технологијама, осамљен је, а истовремено подгрејан страстима богатства и голог нишгтавила, јурњавом и последично депресијом која га све брже урушава. Како њега тако и његову природу. Голи  неухватљиви живот постао је одвећ оголео, прозрачно пролазан... Нужна је нова енергија, нова стратегија да се нешто на великом плану промени. Нужно је много тога бољег, смисаоно племенитог. Нужна је ведрина. Али сит гладном никад није веровао, као ни тиранија обесправљенима. Живот се мора препустити природности, сопственим токовима, голој наративности постојећег кретања... Дакле, чистој, оголелој вредности и свежине. Без лажи и паралажи!

М. Стајић


Нова енергија

Пишете уметничку прозу, есеј, поезију, али имате и књиге интервјуа?

– Све то има велику неку своју чулност, своје суштаство. Човек мора да изналази нове стратегије, да учини нешто добро, корисно другима. Да отвори простор да се једноставније и лакше пронађу у томе што им је понуђено. Тако и интервјуи или разговори покрећу нову енергију, нова размишљања, али и дају трајност, постојаност нечему... Од непроцењиве су користи за мислећи свет.

Светозар Савковић
25.03.2020 • 23:50
Суштимска тежња која се да наслутити из интервјуа са писцем, песником Ралетом Нишавићем, по мени јесте, да истински писац стваралац увек тежи истинској-космичкој правди и правичности уз истину и суштину животног у човеку и изван човека...Што би се могло и бољим књижевним или језиком уметности изразити: Тај набој и то незнано, те невидљиво, а дубоко осећајно у ствараоцу тражи својствену метафоричку изражејност коју писац самосвојно и специфично уобличава и изграђује неком свесном, подсвесном или чак и несвесним мотивом, поступком и ко зна чиме, неком тематском целином или делом самознаним проматрањем појава...С друге стране,скоро сваки писаци на свој начин доноси читав свет, сликане стварности, често из света имагинарно-ирационалних односа, а који се преображавају уводе или уносе међу реалан свет и стварност, неког времена, те се јављају судари и сл. из којих избијају збиљне слике као истинска стварност коју читалац прихвата у својој мери или одбија, а стваралац исказује својим осећањем и талентом...То би могао бити један од разлога када читалац одабере и прихвати писца као свога...Да су писци и књиге ововремени депласирани терет или те маргина друштва, то се да врло лако и једноставно уочити по њиховом присуству у јавности, културолошком и уметничком миљеу друштвене заједнице, као и финансијиских средстава, која су увек симболична и никада подстицајна, а тако је слично одувек бивало, да су писци па и савремена дела више мање скрајнута...Ту је можда и суштзински сукоб што рекох на почетку писца и ИСТИНЕ, како је исказати, сарећи, дати уметничку слику, стил и шта већ, а да поред занимљивости остане истина...Мислим да је Иво Андрић понајбоље то изразио у "Знакови поред пута," где каже мисао:"У књигама је одувек било, па има и данас, доста неистина, полуистина и, понајвише, празнина; то јест, таквих места која нису ни истине ни полуистине него шупљине и сујетно причање које не казује ништа, али збуњује читаоца и као коров потискује оно што нешто значи и вреди у том тексту. Јер кад немамо шта да кажемо а ипак говоримо или пишемо, чинимо то увек, посредно или непосредно, на рачун истине. свака истина да би се појавила и објавила људима, тражи много времена и простора, снаге и стрпљења, споро сазрева и тешко се распознаје, а на своме путу има често сметња и препрека; не треба да јој још и ми одмажемо.Можда је и овај мој запис боље скратити и одмах овде прекинути". Сада се може још на основу претходне мисли са лакшим или нешто сигурнијим уверењем рећи да највероватније и писца Ралета Нишавића опседа трагање за истином али не огољеном, но обогаћеном, за чиме и већина писаца трага...Верујем у Ралетову, пишчеву истину и надам се да је у дугогодишњем плодном стваралачком раду успео и успева да пронађе тајновити и оргиналан пут у своме стваралаштву, те тиме да се створи истинска слика пред очима читаоца, ма је сам писац саткао од њему знаних илузија...Као што рече Андрић, можда је и овај мој кратки коментар постао дугачак, те га морам одмах напустити...
EUR/RSD 117.5912
Најновије вести