Публициста Александар Ђуричић о утицају супруга на српску књижевност: Књига о љубави и самоћи

Недавно је лауреат престижне награде „Дејан Медаковић„, коју додељује издавачка кућа „Прометеј”, након Моме Капора, Александра Гаталице, академика Василија Крестића, Миодрага Б. Протића и Љубомира Симовића, те Милисава Савића и иних, као најмлађи постао и публициста Александар Ђуричић.
sa udovicom
Фото: Александар Ђуричић са Јасмином Михајловић, супругом Милорада Павића, фото: Далибор Даниловић

Признање је заслужио својом минуциозном а непретенциозном књигом „Чуваркуће - Удовице писаца”, која ће извесно постати незаобилазна приликом проучавања домаће књижевне историје.

Разговарајући са животним сапутницама Борислава Пекића, Моме Капора, Антонија Исаковића, Либеро Марконија, Милорада Павића, Мирка Ковача, Милана Оклопyића, Оскара Давича, Ђорђа Лебовића и Петру Крдуа откривао је занимљиве а мало познате детаље из биографија познатих писаца.

Одавно је тема и психопатологије брака однос грофа Толстоја са супругом Софијом (наводно му је и по 15 пута преписивала рукописе романа), потпуно посвећеном стваралаштву, али комодитету мужа. Ви сте пронашли, овдашње, сасвим супротне, много децентније односе.

„Нису ове жене много различите од Толстојеве. Велика је била њихова посвећеност и условно речено жртва. Ово је, како је у поговору дефинисао мој драги пријатељ доктор Драшко Ређеп, књига о љубави и о самоћи. Заједничка је страст тих жена према својим мужевима, и бескрајно је поље самоће од када су они отпутовали у историју књижевности. Неке од њих имају нове партнере, али то нимало не умањује њихову патњу и сећања на оне с којима су провеле добар део живота. Док сам разговарао са Бранком, трећом супругом Оскара Давича, њен нови муж је све време седео са нама, точио неку ораховачу, коју сам прави, смејао се и допуњавао причу. Повремено ми је ишао на живце, па сам у једном тренутку рекао: “Чини ми се да сте обоје били у браку са Давичом.“ Није се наљутио. Наздравили смо. Свим овим женама, мојим сапутницама на двогодишњем путовању кроз живот југословенских књижевника, заједничка црта је борбеност и истрајност да наставе да живе са својим највећим љубавима и после њихове смрти. Дирљив је тај њихов пркос да сачувају дела својих мужева на књижевној ветрометини која сада влада.“

Душан и Лела Матић, Милош и Вида Црњански, Меша и Дарка Селимовић или Марко и Шева Ристић, већ су митскитандемиза антологије домаћег литерарног серкла. Задали сте себи тежак задатак на новим прилозима за студијуУтицај жена на српску књижевност”.       

„Није мени ту ништа било тешко. Јесте на моменте компликовано, на моменте болно, али откривање непознатих делова биографија ових корифеја писане речи, скидање паучине коју ово време неумитно наноси је баш био чист ужитак. Искрено, уживао сам да чепркам по тајним одајама великана писане речи, радовао се сваком открићу о животу ових особењака чију славу, мрзовољу, боемију и беспарицу су теглиле њихове жене. И задовољан сам што сам на пиједестал наше свакодневице бацио животе из којих кипи страст и добро сложене рећи. Можда највећи комплимент, наравно поред награде „ Дејан Медаковић“, је када ми је на промоцији пришла једна студенткиња, и рекла:“Хвала вам што сте показали да ови писци нису досадни ликови из лектире.“ Они су све само нису досадни, зато су их те жене толико волеле, бориле се за њихову љубав и пратиле до судњег часа.“

Фото: Printscreen

Да ли су неке од ваших саговорница, екермановски подсвесно, покушавале да дотерују биографије својих преминулих животних сапутника?

„Сећање је, као што знамо, кварљива роба. Али овде су поред прича удовица и документи и интимна писма и фотографије, и сведочења њихових пријатеља и непријатеља, тако да мислим да је рам за ову слику оригиналан. Рецезент ове књиге Драшко Ређеп, помињем га други пут јер ми баш много недостаје, је свој поговор насловио: „Оне су их виделе наге“. Али, док су то оне мени признале и пристале да открију доста смо се и смејали и плакали. Када је прочитала књигу удовица Милорада Павића, Јасмина Михајловић ми је написала:“Ви сте сада шеф мале али одважне трупе – Удовице писаца – пазите шта радите, потез је на Вама.““

Шта нас све очекује у фељтону који ексклузивно почиње да излази уДневнику„?

„Ту има и момената трилера, описа директног сусрета са смрћу, борбе за опстанак у логору, а онда се на следећим страницама смењују смех и сузе. Ту су до сада непознати детаљи о Пекићевим годинама у Лондону, о томе како је Милорад Павић једва успео да побегне из претходног брака и спасе своје стваралаштво. У “Чуваркућама” први пут говори супруга Мирка Ковача, још од када су почетком деведесетих под претњама смрћу побегли из Београда у Ровињ. Колико је болна, толико је и дирљива прича о лечењу од алкохола Либера Марконија, чија смрт на степеништу солитера где је имао атеље може да се сврста у ред мистерија достојних Агате Кристи. Судбина Ђорђа Лебовића од детињства у Аушвицу, до неколико фаталних љубави и бекства од национализма у Израел је непоновљива авантура духа.“

Овде је забележена и последња исповест удовице Антонија Исаковића, Лепосаве Миланин, која боли од искрености. Посебан раритет је сторија о Петру Крду, који је од Вршца направио европску престоницу поезије и кроз чију кућу је прошла скоро цела румунска елита бежећи од Чаушескуа. О Оскару Давичу, о вербалним и љубавним пустоловинама најзначајнијег комунистичког песника, има доста речи и после читања застаје дах. Кроз књигу све време провејава Данило Киш, он је свеприсутан: тајни је сведок у свим причама, почасни гост. Има ту и узбудљивих епизода у којима откривамо параноју и љутњу Милоша Црњанског, али и детаље убиства прве жене Бранка Ћопића.

Мишко Лазовић

EUR/RSD 117.6117
Најновије вести