Приче о господи тамбурашима, бандама и кафанама

Господа тамбураши јунаци су најновије књиге публицисте и хроничара Новог Сада Зорана Кнежева “Тамбурашке приче из  давнина”.
d
Фото: Приватна архива

И не само они, већ све оно што је обележило последњих век и по када је реч о тамбурашкој музици на ширем подручју  Панонске низије.

–  Ову књигу нисам писао као музичар, музиколог или као историчар музике – каже аутор Зоран Кнежев, који без прекида  почев од 2016, пред крај године доноси ново штиво из прошлости. – Кроз ову књигу имам потребу и желим да одам поштовање и признање за све оно што су тамбураши урадили на том пољу, али и да оставим трајну забелешку неким будућим генерацијама, на сву ту Господу – тамбураше и њихове банде. Трудио сам се да обухватим све народе који на тим истим  просторима преферирају тамбурашку музику, и који су оставили трага у прошлости.

Тамбурашке приче Кнежев је испричао на 730 страна богато илустрованих са  чак 1.301 фотографијом. У књигу су, по његовим речима, уткана докумената из Историјског архива града Новог Сада, архивска грађа из Музеја града Новог Сада, Музеја Војводине, Рукописног одељења и Библиотеке Матице српске. Поред тих  докумената,  књига доноси чланке из предратне и послератне штампе,  занимљиве прилоге и приче прикупљене путем интернета и електронских медија, али и „живе речи”, на шта Кнежев пуно полаже. Каже  да се трудио да сваки живи музичар или познавалац тамбурашке музике, до којег је успео да дође, исприча своју причу, онако како је он осетио и “живео” тамбуру и тамбурашки живот.       

– Фотографије су углавном из приватних архива Звонка Богдана, Боцана Николића, Зорана Бугарског Брице, Маринка Пиуковића и многих других музичара – каже Кнежев. – Понајвише захваљујући  Зорану Бегешу Николићу, који ми је помогао да представим плејаду ромских музичара, многи од њих ће бит отргнути од заборава јер је Зоран успео да од њихових фамилија пронађе фотографије и да напишемо по који редак о њима самима. Доста се бавим у књизи ромском тамбурашком музиком јер су они по мом мишљењу  обележили један део живота свих нас и просто не знам да ли постоји неко ко није ишао “на Цигане”.

– У тим другачијим и не тако давним временима, живели су музичари за музику иза госта – вели Кнежев. – Волели су свој посао и свирали би до „судњег“ дана. Таквим односом према музици и позиву, оставили су неизбрисив траг у својим Дероњама, Силбашу, Сивцу, Бачкој Паланци, Суботици, Сомбору, Таванкуту, Новом Саду и многим другим местима широм Војводине, Славоније, Паноније... По тим музичарима нека од тих места постала су позната и призната. Било их је и „црних“ и „белих“, а сви су знали тамбуру „у душу“. Имали су истанчан осећај за музику јер су се рађали као друга, трећа или ко зна која генерација музичара по реду, и штим им је већ био у генима. Ширили су тамбурашки мелос где год су стигли и били су уважавани од Канаде и Америке, преко Европе – Париза, Беча... и дуж читаве кугле земаљске. Свирали су крунисаним главама, од цара Виљема и Франца Фердинанда до краља Александра и Тита, као и светски познатим глумцима, певачима, милијардерима, речју, светском yет сету.

Како сам каже, замислио је књигу као  зборник сећања и успомена на све покојне, „бесмртне” тамбураше, али и на живе, који су то заслужили. У њој се нашло места и за многе занимљивости. У првом реду, посебна пажња посвећена је најстаријој тамбури с ових простора која се налази у Завичајном музеју у Черевићу, на којој је свирао Јован Грчић Миленко. Књига доноси причу о Палићу и томе како уз помоћ тамбураша постаје монденско место, са списком готово свих тамбурашких банди који су тамо  свирале од краја 19. века до почетка Првог светског рата, али и ауторске текстове знаменитих људи из света тамбуре и новинарства, интервјуе са врсним посленицима тамбурашке музике.

Зорица Милосављевић

EUR/RSD 117.5768
Најновије вести