ПРИЧА „НЕДЕЉНОГ ДНЕВНИКА” Никотин је савршена дрога

Будим се ујутро у пет, понекад у шест, потреба достиже врхунац, то је најболнији тренутак у мом дану.
Naslovnica knjige „Serotonin” Mišel Uelbek, BOOKA, Beograd 2019. Foto: Dnevnik.rs
Фото: Насловница књиге „Серотонин” Мишел Уелбек, БООКА, Београд 2019. Фото: Дневник.рс

Прво укључим електрични уређај за кафу; претходне вечери напунио сам резервоар водом и у филтер ставио млевену кафу (углавном је то малонго, и даље сам прилично захтеван кад је о кафи реч). Цигарету не палим пре него што попијем први гутљај; то уздржавање намећем себи, то је свакодневни успех који је код мене прерастао у главни извор поноса (овде, притом, ваља признати да електрични уређаји за кафу раде брзо). Олакшање које ми доноси први дим је тренутно, његова жестина запањује. Никотин је савршена дрога, дрога једноставна и тешка, која не доноси никакву радост, која се у потпуности дефинише жудњом и престанком те жудње.

Неколико минута касније, после две или три цигарете, узимам таблету капторикса с четвртином чаше минералне воде – углавном је то волвик. Имам четрдесет шест година, зовем се Флорен-Клод Лабрус и презирем своје име, мислим да сам га добио по двојици својих предака, а због тога што су мој отац и моја мајка желели  тиме да укажу поштовање свако оном са своје стране; све бива тим пре жаљења достојно што ја, заправо, немам шта да пребацим својим родитељима, они су у сваком погледу били одлични родитељи, давали су све од себе да ме наоружају свиме што је неопходно како бих се борио у животу, а ако сам ја у тој борби и претрпео пораз, ако се мој живот и скончава у тузи и патњи, никако због тога не могу да оптужим њих, већ жалостан след догађаја на који ћу већ имати прилике да се вратим – и којим се, истину говорећи, ова књига и бави – немам, дакле, ама баш ништа да пребацим својим родитељима изузев те безначајне, те злехуде, но ипак безначајне епизоде са именом, и то не само зато што комбинацију Флорен-Клод сматрам смешном већ што ми се ниједан од два елемента из којих је то име сачињено не свиђа, све у свему, ако мене питате, моје име је један потпуни промашај, тако бар ја мислим. Флорен је некако превише благо, превише блиско женском Флоренс, у једном готово андрогином смислу. Оно ни у најмањој мери не одговара мом лицу, које красе енергичне црте, посматране под извесним угловима чак и сурове, које жене често (неке бар, у сваком случају) сматрају мужевним, али нипошто, али заиста нипошто као лице неког ботичелијевског пешована. Што се оног „Клод“ тиче, о томе боље да и не говоримо, мене то истог часа подсети на разне Клодее, одмах ми призове застрашујућу слику старог снимка Клода Франсое, који све укруг пуштају матори педери на једној вечеринки – ето, на то помислим чим неко изговори име Клод. Није тешко променити име, и кад то кажем, не мислим да није тешко с бирократског аспекта, јер с бирократског аспекта готово ништа и није могуће, бирократија има за циљ да сведе ваше могућности да живите што је више могуће, ако већ није у стању те могућности једноставно да сатре, са становишта бирократије добар бирократа је мртав бирократа, и говорим то просто с употребне тачке гледишта: довољно је представити се под новим именом, и после неколико месеци, или чак неколико седмица, сви живи се на то приме, људима више и не пада на памет да сте се ви, тамо негде у прошлости, могли звати другачије. Операција би у мом случају била тим једноставнија зато што моје друго лично име, Пјер, савршено одговара слици чврстине и мужевности, а ја сам одувек управо као такав желео да се прикажем свету. Ништа, међутим, нисам предузео, наставио сам да носим то мрско име Флорен-Клод, све што сам успео да добијем од појединих жена (од Камиј и од Кејт, да будем прецизан, али вратићу се на то, вратићу се) било је да се ограниче на оно „Флорен“, док од друштва, генерално, ништа нисам добио, ни што се тога тиче ни што се тиче било чега другог, околности су ме бацале тамо-амо, доказао сам да сам неспособан да свој живот узмем у своје руке, мужевност којом је наводно одисало моје четвртасто кошчато лице, с тим маркантним цртама, у ствари је била пуки мамац, чиста превара и ништа друго – превара, истина, за коју ја нисам био, и нисам, одговоран, Бог је тако одлучио, али нисам, стварно нисам, никада нисам био ништа друго до једна недоследна пичкица, сад сам већ напабирчио четрдесет шест година а да никада нисам био у стању да контролишем свој сопствени живот, речју: чинило ми се више вероватним да од друге половине свог живота, у светлу оне прве, нећу моћи да очекујем ништа друго до једно млитаво, болно урушавање.

Мишел Уелбек

Одломак из књиге „Серотонин”; превео с француског Владимир Д. Јанковић. БООКА, Београд 2019.

EUR/RSD 117.5156
Најновије вести