ПРИЧА „НЕДЕЉНОГ ДНЕВНИКА” Њихов летњи дом изгледа као напуштен музеј

Кућа нам се распада. Зарђалим кључем покушавам да откључам стара дрвена улазна врата. Кључ једва улази у браву и заглављује се при првом окрету улево.
Rumena Bužarovska foto: privatna arhiva
Фото: Румена Бужаровска фото: приватна архива 

Одмах ме хвата страх да нећу моћи да их отворим, и длан ми се зноји и лепи за кључ. Рука ми се мало тресе. Смеђе ресице боје круне се с врата и каче ми се за блузу заједно с прашњавом пређом паучине. Хладан талас панике навире иза колена и облива ме око пазуха, врата, лица. Овог пута знам: ако не откључам врата, само ћу се вратити кући и ништа се страшно неће десити. То ублажава талас панике. Узимам дубок дах, бришем руку о панталоне, тресем паучину која ми се залепила за рукав покушавајући да је се не гадим, сталожено окрећем кључ - и врата се отварају.

Запљуснули су ме мириси бабе и деде: лаванда, бор, коприва. Њихов летњи дом изгледа као напуштен музеј - влажан, хладан, мрачан. Једва отварам искривљене прозоре с ћепенцима на којима су зарђале резе, и унутра улазе снопови светлости у којима играју милиони зрнаца прашине које сам пробудила својим уласком. Сада треба да нађем вентил да бих пустила воду и кутију са осигурачима да бих укључила струју.

„Не можеш ти то”, рекао би ми Горазд, с подигнутом обрвом. „Где ћеш ти да се снађеш„, рекао би ми он, или можда мој отац. „Смотана си”, рекао би ми Горазд. „Ја ћу доћи да помогнем”, рекао би мој отац. „Не можеш ти сама”, рекао би ми, и дошао би са мном.

Поново ме облива исти хладан талас. Присећам се шта је радила моја бака кад је долазила овамо сама - или сама са мном, зато што се ја не рачунам. Како сам загледала њену необично велику истурену задњицу како излази из креденца под судопером, и како затим поруменела и задовољна пушта кухињску чесму и радује се што из ње тече вода, као да сваки пут види чудо.

Фото: Насловница збирке прича „Никуда не идем“ („Купине“); Превод са македонског Ирена Шентевска. БООКА, Београд 2019. фото: Дневник.рс

Клекнем и ја испод судопере и клизавим длановима плашљиво окрећем један велики вентил, иако више нисам сигурна на коју страну треба да се окреће - заборављајући све од детиљства научене механичке покрете руку. Треба да затворим очи и замислим да пуштам воду, да бих осетила вентил како попушта чесму у кухињи. Не дишем док не чујем клокотање, док кроз славину не почне немирно да шикља ваздух и да пљуцка пре него што изађе први малз воде, након три запекле године.

Испуштам дах заједно с водом. Осећам мало олакшање, али преостаје још да нађем таблу с осигурачима. Видим баку како узима оклагију из креденца до розора и како се приближава улазним вратима. Ја радим то исто. Штрап, штрап, штрап, раде док их подижем, а дрвена оклагија влажи се под мојим длановима. Укључујем сијалицу у дневној соби: светли. Затим притискам све прекидаче - све ради. Немогуће да је све у реду, кажем себи. Никада ништа није реду. Само тако изгледа, кажем себи.

Склањам чаршаве с троседа и двоседа. Плес зрнаца прашине у светлости постаје још енергичнији док седим у дневној соби и премишљам се шта да радим. Треба да очистим целу кућу. Треба да се попнем на поткровље. Треба да проверим да нема нека мртва животињица унутра. Треба да очистим сву паучину. Треба да наместим себи кревет и ставим чисту постељину коју сам донела. Ко зна шта је све труло у креденцима, мислим се.

„Тамо је лом”, слива се у мене глас моје мајке. „Тамо нема услова за нормалан живот”, говори и невољно ми пружа кључ од куће. Отац би требало да ми га да, али он је љут што идем. Чита с Милом сликовницу у дворишту. Ето још једног начина да ми покаже да је бољи родитељ од мене.

„Све се распада”, говори ми мајка и кад ми је кључ већ у руци. Знају они добро да имам обичај да се предомишљам, и да ме свака одлука у дубини боли и испуњава сумњом. Ако им се не допада мој могући следећи корак, чине да ме то још више боли.

Ћутим у самоодбрани. Радим то одмалена. Чини се да делује, пошто их то узнемирава.

„Знаш шта твој отац мисли о овоме”, говори ми. „Плус тамо нема никога. У планини. Смрзнућеш се. Шта ћеш јести?”

„Имам тридесет три године и мајка сам”, подсећам је. Иако изгледам крхко и несигурно, чим кажем да сам мајка, људи ме озбиљније схватају.

Моја мајка уздише. Лето је, и хоће Милу да узму код себе на дуже време. То раде, између осталог, зато што мисле да нисам добра мајка, с обзиром на све што ми се догађало.

„Како хоћеш„, говори ми она, то у суштини не значи како ја хоћу.

„Идем сада, да ме не види Мила”, говорим и грлим је.

„Много се секирам због тебе, злато”, говори ми мајка готово плачним гласом, као да идем у рат, а не у викендицу на планини.

„Аман, мамице. Идем мало да се одморим, да разбистрим главу.”

„Знам, душо. Али зашто не останеш овда с нама? Сто пута лепше ће ти бити. Ево ја ћу да кувам. И овде је чисто. Тамо три године нико није чистио. Како ли ћеш се снаћи, боже... Жао ми је због тебе”, забринуто  ме гледа. Већ почиње да ми иде на живце.

„Ајде, идем.”

„Са оцем нећеш да се поздравиш?”

„Не. С Милом је, имају занимацију.”

„Како хоћеш„, каже ми.
 

Румена Бужаровска

Одломак из збирке прича „Никуда не идем“ („Купине“); Превод са македонског Ирена Шентевска. БООКА, Београд 2019.


Међу десет најзанимљивијих младих европских писаца

Румена Бужаровска је рођена 1981. године у Скопљу. До сада је објавила збирке прича: “Жврљотине” (2007), “Осмица” (2010), “Мој муж” (2014) и “Никуда не идем” (2018). Приче су јој превођене на енглески, немачки, француски, хрватски, словеначки и бугарски језик.

Према мишљењу жирија Лондонског сајма књига 2016. године Румена Бужаровска је уврштена међу десет најзанимљивијих младих европских писаца. Бави се и књижевним преводом са енглеског на македонски језик (Куци, Капоте, Буковски). Тренутно је запослена као доцент америчке књижевности на Филолошком факултету у Скопљу

 

EUR/RSD 117.6300
Најновије вести