Прича „Недељног Дневника”: То је моје парче земље

Поред стотинак багремових притки расте исто толико коренова винове лозе. С виноградарском мотиком у рукама, ушао сам у први ред, трећи пут ове године, да окопам свој виноград.
Naslovnica romana “Panonska neman” Nikole Šante  Foto: Dnevnik.rs
Фото: Насловница романа “Панонска неман” Николе Шанте Фото: Дневник.рс

Наглашавам, свој, јер то је моја давнашња жеља - да ја, један од тројице синова сиромашног радника, беземљаша, имам своје парче земље.

Замишљам: Земља је округла, велика, а на њој је један мали квадратић, мрљица, тачкица, која се види из васионе. То је моје парче земље, а на њему сам ја.

Не бих могао да живим у згради на неком десетом или петнаестом спрату. Морам да имам свакодневни контакт са земљом, са биљкама и животињама. Без тог контакта, осећам, човек губи нешто од своје суштине.

Окопавати свој виноград за мене је задовољство. Вучем широку виноградарску мотику по меканој земљи, пазећи да не оштетим нежне двогодишње биљке. Ако наиђем на грудву земље, разбијам је тупим делом мотике, а онда се исправљам и шацујем виноград. Није велик, али је леп, јер је мој. Остаће деци. За десет година Михајло ће да буде момчић, а виноград ће да буде у најбољем роду. Научићу га да справља вино, да пече лозовачу и комовицу.

Сваке јесени ћу да посадим десетак нових чокота, док има места у њему. Створићу рај на земљи. Можда ће и Мина да га заволи. Моје уживање је у зачињању, у стварању, а плодове нека користе други.

Да ли то очинска љубав буја у мени?

Да ли је то сазревање?

Да ли је то прелаз из биолошке у духовну фазу живота?

Наслањам мотику на младу вишњу, и корачам према крају баште. Бројим. Колико корака, толико метара. Премеравам, рачунам. Тамо је сорта Прокупац, поред ње су три реда Вранца, овде ћу засадити Сланкаменку. Винске сорте, слатке и лепљиве. На тренутак застајем, истежем се, осећам летњи јутарњи поветарац.

Посматрам облаке. Не може човек да гледа у облаке, а да не помишља на Бога, анђеле, свеце, на душе умрлих и још нерођених, и на све оне тајне које нас опседају, побуђују нашу радозналост, наше промишљање и чине нас људским бићима.

Гледајући облаке, као да видим себе и свој живот, али не овај који живим сада, већ онај који сам живео и онај који ћу живети после овога.

Облаци, кумулуси, највише личе на моју машту. И они нас, као и машта и нека дубока чежња прате целог живота, без обзира у ком делу света се налазили. Управо тај осећај дубоке чежње је примарни осећај, својствен свима, најдубља истина коју не умемо да искажемо речима, па је зато осећамо. Она нас повезује у једно. У заједницу, у племе, у народ, у нацију, у људски род. У покушајима да објаснимо тај дубоки осећај, то необично стање духа, ми се између себе разликујемо. Неко то објашњава на један, а неко на други начин. И онда долази до неспоразума, до неразумевања међу људима. Као када се дечаци посвађају око тога шта распознају у облацима. Један види светог Саву, а други светога Анту. А то је само водена пара. И ништа више.

Данас ће бити топло...

Из романа “Панонска неман” Николе Шанте; Дневник АД, Нови Сад 2017.


Никола Шанта (Врбас, 1959) студирао и ради у Новом Саду, живи у Куцури. Пише поезију, прозу, есеје и драме на русинском и српском. Одговорни уредник издаваштва на русинском језику у НИУ Руске слово, члан Друштва књижевника Војводине


 

EUR/RSD 118.3363
Најновије вести