ПРИЧА „НЕДЕЉНОГ ДНЕВНИКА” Два голуба која неће с ногу

Његова мушка стопала чврсто приањају уз тло. Покретом којим као да размиче завесу он ти показује нешто. Нека само изволи. Шта ти у овој карневалској ноћи даје?
Naslovnica romana „Četiri kiše”. „Laguna”, Beograd 2019.  Foto: Dnevnik.rs/skrinšot
Фото: Насловница романа „Четири кише”. „Лагуна”, Београд 2019.  Фото: Дневник.рс/скриншот

У почетку га не разумеш, а онда схваташ. Поскакујеш на једној нози, сама себи смешна попут чапље на салашу и покушаваш да изујеш ципеле. Нешто петљаш око пређице која не пропушта мало дугме. Твоје ципеле су пример наивности. Поред карневалских ципела са сјајним нитнама утиснутим у абонос, кочоперних штула у трци с кондурама од црвеног плиша, дамских ципела са високом потпетицом и украсном шналом, папинских пантофни које се удварају тигровим шапама са седефним умецима уместо ноктију, помпона и машни, креста што се завлаче под скуте, оне чедно клизе влажним плочником. Тај љупки живинарник пролази поред тебе а да се не усуђујеш, погледа прикованог за тле, да га усмериш горе према маскама јер те плаше лица од картона, укочене сподобе.

Твоје ципеле, два голуба која неће с ногу.

Скакутала си на једној нози, смејала се док си покушавала да с дугмета скинеш пређицу кад ти се он приближио и придржао те за лакат, сагнуо се и као да је то одувек радио, без муке те изуо. Затим је подавио крајеве тесних ногавица да их вода, која је већ окрзнула твоја боса стопала, не покваси.

Тек тада примећујеш да је камен мокар, да је плима која се једва може тако назвати оквасила место на којем стојите. Ваша боса стопала у води која ва сзближава, у којој се тражите. Иако невидљиво расте, море се ипак диже до глежњева и доноси кроз свој немушт језик нешто што никад раније ниси доживела. Узбуђење ти не дозвољава да писнеш јер стојиш пред сликом у музеју под ведрим небом: мирна површина по којој израњају сребрни пловућци. Сишли сте степеницама ближе води.

Држала си се право, наслоњена на постранични зид степеница, нагнуте главе као да позираш фотографу. Иако ти се ово дешава први пут, све је већ познато. Рибу нико не учи да плива нити птицу да лети.

Руком за леђима опипала си зрнасту површину зида, скинула капу са меким шиљком на врху, до малопре натучену до очију, растресла покупљену косу из које су поиспадале укоснице, тело си мало повила напред осећјујући његове руке, пољубац, усне које желе друге усне, али ништа од тога. Он је и даље пратио лагано померање тамне воде код последњег степеника. Када се вода буде опасно подигла, кад подводни талас достигне своју снагу, тада ће он морати да те чврсто обухвати око струка уколико жели да те спасе.

Маска према маски, и ваша нага стопала.

Твој кавалијере послушних ножних прстију.

Ако дуже у њих гледаш, натераћеш их да ти приђу и да те та стопала помилују, да око твојих прстију запливају мале сардине. Да све пође одоздо, као кад на плажи улазиш у море а неочекивани хладни трнци почињу да се пењу до груди.

Његов палац жонглира по твојој нози, табани су му меки као маховина. Одговараш на изазов, стопало прави лук, намешта се под његов лук, додирујеш га као да си то увек радила. Стајеш својим стопалима на његова, придржаваш се о увезан пас док он подиже стопала заједно са твојима, утабава слузаву маховину степеника, понавља те покрете не знајући куда жели да те однесе. Игра слична њихању таласа са надирањем и повлачењем, али у беспућима које нико не види.

Када сте се одвојили, примећујеш да нешто светлуца на његовом домалом ножном прсту. Очи навикнуте на мрак разазнају мајушан златни прстен сличан оном који се ставља голубу око ногу. Својим палцем га додирујеш питајући пантомимом какав је то прстен, зашто га носи на ножном прсту, али он ти не одговара, претвара се да те не разуме.

Ођедном чујеш продорни звук пиштаљке и то те подсети на невољу. Мамица те сигурно тражи, не усуђује се да твој нестанак пријави оцу, који у хотелској коцкарници или пушачком салону још не примећује да те нема. Брзо сакупљаш разбацане ствари, гнездо чарапа и једну ципелу, док другу проналазиш неколико корака даље, питајући се ко ли ју је тамо бацио. Навлачиш чарапе, обуваш се, увлачиш се у панталоне, успеваш да брзо намакнеш пређицу на дугме и вратиш укоснице на њихово место.

Није било потребно да младић по уласку у гондолу скине маску јер ти знаш да је иза ње твој купач са плаже, чамyија који те је оног дана код стуба потезао за руб хаљине, мирисао је и гладио. Прстима ти показује поруку у колико сати ће те чекати на овом месту.

Сутра ћеш га видети.

Већ сутра?

Као залог решености да ће тако бити, он са домалог прста на нози скида златан прстени баца га у море.

Љубица Арсић

 

        (Одломак из романа „Четири кише”. „Лагуна”, Београд 2019.)

 

 

EUR/RSD 117.5885
Најновије вести