Преписка професора Светозара Петровића са загребачким колегама сабрана у књизи

Преписка професора Светозара Петровића са његовим загребачким колегама - филозофом Антуном Жваном, лингвистом Крунославом Прањићем, и компаратистима Здеславом Дукатом и Владимиром Битијем, сабрана је у књизи, коју су објавили Академска књига и Фондација „Легат Светозара Петровића“.
11-prepiska
Фото: Printscreen

Како напомињу приређивачи Радмила Гикић Петровић и Наталија Лудошки, „Преписка Светозара Петровића са загребачким колегама II“, која садржи 195 писама, чини мање - више заокружену целину с издањем у којем су штампана писма размењивана са представницима загребачке  књижевнознанствене школе: Александром и Видом Флакер, Ивом Хергешићем, Иваном Сламнигом, Миливојем Соларом, Зденком Шкребом и Виктором Жмегачом.

„Пословно-приватног карактера, будући да је реч о личностима с којима је Светозар Петровић био и у присној пријатељској вези (Жван, Прањић), ова епистоларна грађа садржи обиље података важних за истраживање прошлости Југославије од послератног доба, до последњих година њеног трајања. Неретко, реч је о крупним темама: Резолуцији Информбироа, изградњи земље, раскораку између либералних идеала и стварности, формирању академске заједнице, јавном ангажовању интелектуалаца, Корчуланској летњој школи и часопису „Праксис“...Осим петорице актера, у писмима се помињу и многе значајне личности научног, књижевног, уметничког и политичког живота југословенске и иностране сцене – указују приређивачи ове књиге писама, која се чувају у Архиву Војводине.

Да није реч о сувој преписци научника, већ о срдачним, пријатељским и колегијалним односима, у којима се дотичу и коментаришу најважнија животна и егзистенцијална питања, али и друштвено-политичка атмосфера, доказују многи редови ових писама. И посредно потврђују да је у сваком времену, у било којем друштвеном уређењу, најтеже онима који покушавају да се само својим радом, притом критични према себи и ономе што стварају, изборе за своје место, остваре своју каријеру, обезбеде добар посао и бољу позицију. Често се отисну и у иностранство, као Крунослав Прањић, који је предавао и на Берклију.

- Да се сам пред собом искупим, провјерио сам и прихватио два туђа позива: да крајем марта нешто одсвирим и Ванконверу и у Викторији, у Канади. Не знам само како су дочули да сам овђе. Усудио сам се пристати и због тога што у аудиторију нећу имати Вашу критичку присутност – пише Круносалв Прањић Светиславу Петровићу.

– Прочитао сам си Катичића из Критике 2. Питам се: у којој мјери имам и Твојој редакцији његовог правописа захвалити што је био онолико озбиљан? Пола парадокса за мене је у томе што су ме двијетри међу похвалама више уболе неголи заслужене критичке примједбе ’највишега теоретскога реда’. Капиталног мањка својих текстића и сам сам свјестан, али чекајући да сагорим до универзалног, или да се доведем до К нивоа - не знам кад бих књижуљак објавио, а нешто ме сврбјело да то учиним и уз ризик да не будем потпун. Итд.       

Искрено и духовито Прањић описује и своја предавања на Берклију.

- Да, са својим предавањима чиним најгоре могуће: она су нешто као хисторијски континуирана. И то најгоре покушавам чинити како сам најбоље кадар. Рецимо, прошли сам тједан 2x2 сата тупио Држића (Марина), преводио дијелке комедија. И напреводио сам се стихова од Џоре до Џива; и егзибиционирао сам мало се и ачећи пацифизмом својих богомилских предака. За моћи радити како си ми описао – требало би ако не бити Свето, барем бити Светолик(е)...а мало ме је на то навело и моје послушно подвргавање жељи мада од темперамента: мој преглед (од два кватера) хрв. и срп. књиж. паралелан је са сличним из чешке и пољске (пољски држи Чеслав Милош). Частим се да ми број студената надмашује конкурентске заједно...- извештава Крунослав Прањић о томе Светозара Петровића.         

Н. П-ј.

EUR/RSD 117.5799
Најновије вести