Лимански наратив, контратокови и метафоре у новом Тишмином роману

НОВИ САД: Познати новосадски књижевник Слободан Тишма, добитник Нинове награде за књигу “Бернардијева соба”, и, ево сада, “после дугих осам година” објавио је нови роман под називом “Грозота или...”, у издању “Чаробне књиге”.
slobodan tisma
Фото: Manja Holodkov

Какав је свет у овом новом Тишмином роману, открива Бранислав Живановић, песник и књижевни критичар, указујући на промоцији прексиноћ у “Булевар буксу” да је то свет без човека, испражњен, без бога, а да је град у њему Ђурвидек заправо остатак града, дијаболичан, дехуманизован. Живановић је у свом осврту такође указао да роман обилује аутопоетичним коментарима, разним наративним сегментима, симболима, алузијама, цитатношћу, псеудоцитатношћу, травестији, иронији, инверзијама...

Кад бисмо се упитали какав је овај нови наратив, у односу на досадашње Тишмино писање, рекао сам малопре да је то један лимански наратив. Шта то значи, не у неком локал-патриотском смислу? Тишма је такав патриота да није чак ни локал-патриота, бар тако он пише, а знамо сви шта му, рецимо, тај несрећни део града или срећни, значи. Лимански значи да сваки наратив има неки свој ток, и овај Тишмин има стални контраток, као што Дунав има лимане, па док тече унапред, истовремено негде тече унатраг, вртложи се, наслојава, што је, иначе, стална метафора свеколиког Тишминог писма, поменуо је књижевник и критичар Владимир Копицл, говорећи о овом роману на промоцији, на коју су, како је приметио, и он и колега Живановић дошли наоружани папирима, што нипошто није случајно.

Пишући и говорећи на промоцијама о готово свим ранијим књигама Слободана Тишме, како је подсетио, “добром пречицом до успеха у том послу” Копицл је сматрао неколико настојања.

Као прво је настојање да у сваку нову Тишмину књигу описно и цитатно проблематизујем онај вишак литерарно - личног, разликовно -ауторског, то јест другачије истог, који се као тематска константа, поетичко чвориште, стилско исходиште, или ауторски каприц, преноси у ново дело из његових претходних радова и наравно, како се, или зашто то збива, од књиге до књиге овог пођеднако високо самосвесног и самозатајног уметника, навео је, између осталог, Копицл.

Намерно неодлучан је, по речима Копицла, назив овог романа, с најмање три наратора, задужена за силне преплете временских и сижејних равни, и низ варијетета кључних сцена.

Тишмине књиге, по већ устаљеном добром обичају, увек доносе неки невидљив бонус, квалитет у односу на претходне, а да притом нису изгубиле ништа битно од раније достигнутог и датог, сем понеког састојка укупног тишминовског укуса, који у новој формули није неопходан, истакао је Копицл.

Овај роман је писан из позиције дилетанта, човека који у ствари не зна да пише и сналази се како зна и уме, рекао је на промоцији Слободан Тишма, у свом познатом стилу, признајући увек превише, и оно што се од њега не очекује, и што му се не замера. Тако је и наставио да објашњава свој нови роман, скрећући пажњу и на то да у њему форме нема, већ да је то “само текст, могло би се рећи брљотина, тоталан хаос”, са којим се борио неких шест година, и који је прочитао, како каже, сигурно двеста пута.

Основни проблем код писања прозе по мени је проблем односа имеђу нарације и есејизације. Добра проза је она која успева да интегрише та два поступка. Јако је лоша проза кад се пише нарација, па се онда пише есеј. То не би требало да се ради. Добри писци су они који истовремено причају, а есејизирају, тако да кажем, у ходу. Онда имамо ту проточност текста и онда је он лако читљив, објашњава Тишма, уз још једно признање, да то није успео да уради.

Стога Тишма подсећа да на крају романа постоји сажета, укратко испричана та прича, и саветује да се књига чита отпозади.

То је текст који је доста давно написан, одмах после “Бернардијеве собе” и заправо је нека врста аутобиографије, наравно фиктивне, има ту доста измишљања, али она је била нека врста матрице за овај роман. “Грозота или...”је настала из тога, зато смо то и штампали у књизи на крају, да се види из чега је роман настао. Корисно је да се то прочита на почетку, јер то олакшава и само читање, поручује Тишма, и као важну карактеристику истиче да овај роман поставља проблем савести, и да такође говори о кукавичлуку и о избегавању суочавања.

Н. Пејчић

EUR/RSD 117.5121
Најновије вести