Осам дана у Пекингу (8): Корачамо дубоко у будућност

Среда, 29. август 2018: Последњи је дан fellowshipa. Данас идемо на виртуални сајам књига, који се за нас и неке од уредника и агената одржава у једној од специјалних виртуалних библиотека-књижара на другом крају града.
Na Sajmu knjiga  Foto: N. Šaponja
Фото: На Сајму књига Фото: Н. Шапоња

Корачамо дубоко у будућност, тамо су екрани који препознају кориснике, који знају све о њиховим навикама, а и други уређаји који знају све о књигама које измере (рецимо, паметне ваге), а затим прилазимо и паметном ормару… На овом месту ми имамо своје столове и разговарамо. Столови су, иначе, обични. Тако барем изгледају. Нисмо код њих приметили неке посебне знаке памети. Овај виртуални сајам траје, богами, цео дан.

Кинези имају обичај да дају мале поклоне, да од растанка као тачке у времену направе опипљиву тачку у простору. Јаја мени и Клаудији поклања део свог света, мирисну кинеску огрлицу. Јаја и Ли су неочекивани пријатељи од првог дана, шире позитивну енергију гдегод да одем. Њихови мали поклони, с обзиром да су из другог света, имају велику специфичну тежину за мене.

Седми је дан, опасно ме спопада умор након свакодневног 12-и-вишесатног ангажмана. Буквално, не стижем да се наспавам. Неко ме је од куће питао, шта смо обилазили од знаменитости Пекинга? Ништа, заиста ништа туристички, но зато смо сви дубоко ушли у срце кинеске издавачке индустрије. Пред нама је искрсло много договора, много ситних детаља, пре свега, много људи са својим световима, у које се мора пажљиво ући да би посао имао смисла.


А Брисел се да преходати лако

Књига путописа “А Брисел се да преходати лако” песника и издавача Ненада Шапоње појавило се, баш уочи Сајма књига у Београду, а као издавач појављује се новосадски Сајнос.

Књига садржи добар део путописа које је управо “Дневник” премијерно објављивао, а то се, наравно, односи и на овај који ћемо окончати наредне недељне, путопис из Кине, под називом “Пекинг се не да преходати, ни лако, ни брзо”.


И опроштајни парти је на крају дана, са кинеском традиционалном музиком и неочекиваним укусима аустралијских вина и јапанске хране. А забава к’о забава. Ту су сви.

Враћам се таксијем, Галерија 1920 у којој је била забава је у другом кругу, хотел је на ободу првог, но да би се стигло пешице, треба барем два сата. Или променити две линије метроа. Пекинг се дефинитивно не да тако лако преходати. Град од 20 милиона људи је баш велики залогај за мере наше перцепције... Дакле, чак и милитантни пешак, овде бира такси. Шта мари, није овде такси тако ни скуп, 30 јуана или, за нас, 230 динара. А једини прави губитак се крије иза чињенице да човек не пешачи.

Ненад Шапоња

EUR/RSD 117.5822
Најновије вести