Милош Црњански између политике и књижевности

Милош Црњански, један од највећих српских писаца, у нашој средини још увек је  сумњиво лице, те га и нове генерације историчара и тумача, као и када је после рата са својом супругом једва преживљавао у Лондону, изнова оспоравају и због наводног десничарства, и због наводног конвертитства, те додворавања послератном комунистичком режиму у Београду.
milos crnjanski
Фото: Youtube Printscreen

Пошто одговор на питање да ли је после Другог светског рата писац у своја дела уносио одређени идеолошки садржај, вођен свесном или несвесном жељом да га нове комунистичке власти, али и шира публика у послератној Југославији, поново прихвате и читају, захтева комплексну и обимну анализу и аргументацију, овом приликом изнећемо само два мање позната одломка која нам могу помоћи у разумевању Црњанскове идеолошке позиције.

Први одломак представља превод прве верзије „Романа о Лондону”, писане у првом лицу, у којој су главни јунаци сам писац и његова супруга, а други је преузет из једног писма које је Црњански 1953. упутио Десимиру Тошићу, тада уреднику емигрантског часописа „Наша реч”, који се, иако демократа, одбијајући да објави текст из „Ембахада”, ставио на страну десног крила српске емиграције која је писца због текстова објављиваних у „Американском србобрану” већ била жестоко напала.

У сачуваним фрагментима рукописа на енглеском језику названог The Shoemakers of London (настајао је од 1946. године) налази се и следећи дијалог који воде писац и његова супруга, а у којем се помиње и актуелни политички контекст што у великој мери одређује њихову емигрантску позицију у Лондону. Главни јунак је свестан стигме коју носи откад је крочио на британско тло,  што је заправо судбина самог писца кога власти у овој земљи гледају као „човека Милана Стојадиновића“, кога су Енглези, као наводног Хитлеровог колаборационисту, држали интернираног на Маурицијусу од 1941. до 1947. године:Недотеран, необријан, сломљен – сигурно нисам изгледао достојанствено. „Прљави, стари фашиста“ – рекао сам иронично мојој жени, што је њу разљутило:

„Зашто говориш такве ствари, ти лудо једна? Никада ниси био фашиста, драги мој, зашто повлађујеш својим непријатељима, они то једва чекају. Нисам упознала бољег и поштенијег човека, зашто се ругаш себи. Читав живот мрзео си неправду, волео слободу, зашто онда...”

Када у очајању због променљиве британске политике –  која се, иако пропагира демократске и хуманистичке вредности, не либи да тргује судбином и добробити малих народа када су у политичкој игри властити национални интереси –  супруга наратора као врхунац лицемерја помене чињеницу да је за Енглезе Тито сада „добар момак“, приговориће она и свом  „променљивом“ мужу због тога што неће да напада нове Черчилове миљенике. Иако овај роман није био намењен југословенској публици, већ, како је то у уводу изричито навео писац, свим војницима који су се из рата вратили живи, Црњански као властити јунак одговара својој супрузи питањем: „Зар мислиш да је Петар био бољи?“  На то му супруга одговара:

„...Никада неће од тебе бити политичар,  мораш се определити,  ругаш се и једнима и другима. Постоји граница. Био си први који си нападао марксисте у нашој земљи. Краљ Александар ти је дао да уређујеш новине. Сад си променио мишљење, и сад кад је цео свет против комуниста, ти ћутиш, ћутиш већ годинама. Променио си мишљење.”

– О политици не знаш ништа. Такву политику може да води свака будала. Ја стојим ту где сам одувек и био као јутарња звезда. Нема више разграничења. Постоје хуље на обе стране, то је све.

„Зашто онда, побогу, не протестујеш када те те хуље назову фашистом?”

– Зашто бих? Свет је велик, и подељен реком Манзањарес. Сви смо ми на неки начин Шпанци. Фашисти или комунисти,  треба остати свој. И ако си изабрао и ако ниси, десно или лево, не треба одбацити једну маску зарад друге...

„Страшно је то што говориш, треба се држати чињеница не људи. Треба дозволити обема

странама да се договоре. Ми, неопредељени, нас је на милионе, зашто бисмо патили због олоша. Погледај само Енглезе.”

– Видиш, драга, назову те комунистом, фашистом, исто је. Ставе те уза зид и стрељају. Оно што никад не смеш урадити то је да се браниш. Треба остати свој и научити како да умреш.

„Ужасно је глупо то што говориш. Не само сулудо већ и сурово. Тај твој рат нас се не тиче. Желимо мир, бољи живот, срећнију будућност, ти лудо једна...”

– За то се боримо.

„Ниси ти фашиста како они тврде.”

– Није, драга, био ни Цина, песник. Све се то већ догодило, и пре две љиљаде година. Знаш, руља је гонила Цину фашисту, а убила Цину песника... 

И свог јунака Николаја Рјепнина  изградиће Црњански, у српској верзији романа, по свом обличју: ни руски књаз неће се сврстати ни на једну страну (...) Као што Рјепнин не жели да се декларише против Стаљина – тако и Црњански не жели да се ангажује против новог југословенског режима:  „Зашто бих био против свог народа“, аргумент је који деле обојица. И Рјепнин, на трагу српског писца каже:

...Није у мени настала никаква промена. У свету је настала промена. Био је подељен на обалама Манзањареса. Европа, тамо, била је подељена, али сад више не важи, та подела.

„То је страшно, Николај, то што кажете. Ордински тврди, да ви нисте више за повратак великога књаза као цара, ни противник оних, који су били противници Антона Ивановича.”

Она сад има сузе у очима, док га то пита.

Он се, међутим, смеје.

– Не, нисам више за повратак великог књаза. У Русију. Из Монте Карла. Ни за повратак његових Бурбонаца, и брабоњака. Епоха сукоба на Манзањаресу је прошла. Настала је сасвим друга подела. Зашто бих био против оних у Москви? Измењали смо улоге.

(...)

„...Морате и сами признати да је та ваша промена тешко разумљива осталима.”

– Није ми потребна одбрана, такозваних, добрих пријатеља. Ми, и они, у Москви, измењали смо места. То је факт. Све је друго фраза. Наша је земља, Нађа, страдала, опет, и у овом рату, као ни једна друга. А прославила се,  –  заслугом оних у Русији,  – као никоја. Сад они, у Москви, држе у рукама судбину, не само своју, него и народа коме припадам, непролазним везама свог рођења. Па зашто би Комитет хтео да будем и даље против тог режима. Како? Где? Њихова је, сад, Русија. Чули сте је како пева. Да смо се ми вратили, не би певала. Крв би лила. Страшно је да се рат Гвелфа и Гибелина наставља, али нек се сад бар код нас не настави. Ја гледам своја посла. Уосталом треба признати победу, противника.

Црњански, ипак, у Лондону није гледао своја посла - још 1942. године почео је да пише своје дипломатске успомене. Када се због тога на њега жестоко обрушила секташки подељена српска емиграција, ти напади су у писцу стасалом на авангардном етосу агона пробудили борца, који ће у писму младом демократи Десимиру Тошићу написати, да га ништа на свету неће спречити да

... млађима од себе оставим те четири књиге о пропасти наше земље и нашег народа. Ја сам за тај народ патио од детињства, а код нас је све зло отуда што у нас Срба никад није било суда, ни једног отменог сталежа, ни јавног мњења, па ни закона за оне који са апетитом свиња употребљаваху ДРЖАВУ за задовољење својих свињских нагона. Код нас је увек вук појео магарца. Да се то измени, то је наша прва потреба. Српском народу треба прво и пре свега да себе преваспита.

Ја сам Вам ово надовезао само зато јер сте ви и ваша група бар по тридесет година млађи од мене. Маторијима ја више нити тумачим ствари нити ми је стало до њиховог мишљења. Разуме се да се каже да овакви моји мемоари шкоде Српству. Да пљујем на Београд етц. Са таквим триковима мене неће зауставити. Ја сматрам да емиграција има само две функције. Једну код странаца, а та је радити за будућност Српства. Другу код Српства, а та је открити без обзира све свињарије прошлости међу нама. Ја то радим.

(...)

Како год било, дела која је Милош Црњански написао после педесетих година 20. века нису настала нити у жељи да илуструју „неку општу истину“, нити да промовишу овај или онај странчарски, леви или десни идеолошки став. Пишући о себи, о судбини коју је имао да поднесе, или о судбини својих сународника што су се у 18. столећу селили у Русију, он је писао о појединцу који у животу често, не својом вољом, бива ношен слепом и деструктивном силом историје. У борби да преживи стихију која је брисала појединце и народе, Црњански је радио управо оно што је мислио да треба да ради један писац: да и у изгнанству не прекида пупчану врпцу која га везује са људима и местом одакле је потекао. Бришући границу на реци Манзањарес, Милош Црњански је погнуо главу пред својим народом. Али и не само пред њим: одричући се себе (али не од свога идентитета већ управо зарад њега), својих страсти, сујете, и мржњи, писац Милош Црњански закорачио је у велику заједницу људи, што је нарочито наглашавао у књизи „Код Хиперборејаца”, у којој се кроз лик самог аутора укрштају животи појединаца из различитих нација и поднебља, са Севера и са Југа, из прошлости и садашњости.

Транспозиција наше личности, у туђу, коју на путу сретнемо, није најбоље што се може урадити у животу. Далеко од тога. Али је улаз у заједницу људску, каткад, дубљи него кроз своју патњу...

Приповедати о појединачним људским драмама, а не судити противничкој идеологији, то је оно начело којег се у свом делу држао писац Милош Црњански.

 Проф. др Горана Раичевић

EUR/RSD 117.4829
Најновије вести