Мале тајне скривених облика: Над свескама несанице Крстивоја Илића

НОВИ САД: Како заћи у мит, озрачен стихом, и коме разјаснити ту сушт која важи за ослонац битисања?! Та упитност сажима строфичне дужне метре исписане руком лирске сабраће.
k
Фото: Krstivoje Ilić (1938 – 2022)

Над тим и таквим свескама су несанице Крстивоја Илића означене индикативним посветама и узнесењима (КРСТОВДАН, Чигоја штампа – Београд. 2019). То би могло бити, са наведеним лексемама, наше – културолошки виђено, историческо успење. Стиховано, Крстивоје Илић рашчитава раскршћа епитафно усложених чињења, догођених ту, међу нама, јер све записано јуче и данас, колико сутра, јесте епитафно, ма колико ми то хтели или не. Писана реч је уставно хтење државотворца чије име и презиме јесте писац сопственом главом изречен.

Писци, ти хорски питоми, а кадикад и паклени анђели, наративно из речи у речито урастају декламаторски загледани у тестаментарну књигу. Свака написана књига је нека врста тестаментарног покајања пред Савршеним. И ма колико да јесте строфирана луча црна врана пред очима, она светлосно сажима векове од Његоша до Бранка Миљковића, и даље, стих је космички упијат и опијат разума у неразуму, јер дан без ноћи не иде ка наредном јутру. Крстивоје нам је понудио фреску осликану рукописно, у пуном каруселу над вртњом винских бокала које би смело могли сврстати “у некакву Пеленгирику” Винаверовског кова. Песник дотиче фатаморгански даљине осебујног књижевног Архипелага, видиво чини још видивијим, ма колико ми били склони етеричним заборавностима, Илић ће за нијансу бити ближи памћењу. Јасно; над овом страшном раком о којој не ћути песник нема моста. Док месец жути над маскама месинганих лица, ми слутимо “црне воде у беличастој пени” облака, слутимо тишине “кад све ово свене.” Управо, припитомљени пакао Бранка Миљковића није (ни)мало лепши од дивљих трава Стевана Раичковића. Албер Ками је потписно казао: “да речи имају своју вредност и да морају бити промишљене.” Рекао бих искрено, да Крстивоје Илић јесте лирик темељно промишљених речи. Метафоре трновитог венца скривају многи, из нехата, разорени митови. Вели песник: “Ако древне заклетве не важе – нека буде како Његош каже.”

Целофански фино песник нам приказује и лицидерске колаче Добрице Ерића осликавајући лирско вашариште над којим плаче “сунце путујуће.” Да нема лирике, не знам ни сам како би се снашли пред Илићевом истином која каже: “Руже у творцу, руже у слову...” Још увек нас походи “Башта сљезове боје” Бранка Ћопића, башта пред којом застаје и песник Крстивоје Илић уверавајући нас да живот може бити већи од смрти, ма колико да јесте притиснут бедом и очајем. Илићев млаз песничке мудрости сав је некако у спомену словног завичаја као муњевити знаковник посвећен Вуку Стефановићу Караџићу: “Све је СЛОВО: небо, земља, муња - / чак и Милош, који палцем пише/ АЗБУКОМ СЕ И У СМРТИ ДИШЕ:/ КРАЉ И ПЕСНИК ИЗЛАЗЕ ИЗ ГУЊА.” Није лако певати о ожиљцима зараслих рана  као што “није лако прећи преко Дрине/ ЈЕР ЈЕ ДРИНА СУЗА ОД ПЛАНИНА.” Ова депеша није измишљена, она је зашла и у наше поноћне катрене док загледамо лице лекара и писца Лазе К. Лазаревића како бунца у врућици, а нико га не чује и не види како је осамљен  на прагу “патње и расула.”

Многе су нам хумке саме, затурене, загубљено затрављене. Завиримо у те тајне скривених облика, тамо су наши псалтири док листамо испевану завичајну фреску Крстивоја Илића, да се нађемо образом пред истином, јер, дође тако јутро спремно за вечеру када нам земља греје жуљеве и стопала. Прах праху у даху испеване историје кад опет сине трепет да јесмо били да нас буде било, ваља кадикад бити јачи од своје судбине како би рекао Албер Ками. Крстивоје Илић јесте потписао стих, да би опевано у пуном поштењу потписало његов образ. Еј, песниче, народа мог са иницијалом великог слова С. у пуној раскоши сурове и сирове историје.

Милутин Ж. Павлов

 

EUR/RSD 117.2760
Најновије вести