Критика - Илија Бакић: Четири реке извиру у рају и ине пловидбе

Илија Бакић (1960) је песник, приповедач, романсијер, есејиста, књижевни и стрип критичар.
knjiga
Фото: Printscreen

Велики део књижевног и теоретичарског рада му је везан за фантастику и авангардну књижевност, и аутор је “Лексикона 101 лице фантастике”. Заступљен је у многим антологијама домаће и југословенске фантастике, а у оквиру фестивала Арт-Аниме добио је више него заслужену награду за популаризацију научне фантастике код нас.

“Четири реке извиру у рају и ине пловидбе” је књига састављена из три новеле: “Прахови ма чији”, “Ветар не носи ничије гласове” и “ Четири реке извиру у рају” повезане заједничком темом путовања.

“Прахови ма чији” описују мистично путовање протагонисте уском реком која као танка нит сече кроз пешчане пустиње по којој су просути безбројни гробови, док безимени водич све гласније упозорава да се богови окрећу против њих, и све више измиче нејасни циљ који је пред њим.

Путовање се наставља у новели “Ветар не носи ничије гласове” смештеној у митско време које би могло бити доба Тројанског рата. И у овој причи поремећена је равнотежа света - опсада града предуго траје, и пошто је понестало горива за ломаче погинулих, главни лик је принуђен да напусти своје саборце и пође на путовање низ дугу реку, у потрази за дрветом.

“Четири реке извиру у рају” је још једна прича смештена у псеудоисторијско време, и прати дугу пловидбу неименоване посаде коју чине Ратник, Кормилар, Капетан… Готово као да огољава архетипску матрицу свих прича о путовању, Бакићева пловидба у “Четири реке” може одговарати било ком путовању на води, мада у исто време остаје и болно конкретна, пратећи тешке судбине ликова и њихове живописне доживљаје.

Књига је пуна митске симболике, и богати и повремено архаични језик приповедача, као и његов необични стил и упечатљив ритам, подсећа на приповедне токове бајки и митова, и евоцира догађаје које се одигравају у вечном времену, изван историје. Све приче повезане су путовањем, и пловидбом, која се, чини се, налази у срцу мистерије света. Циљ је најчешће недохватан, пре мутна слика у даљини него коначна лука у коју се може упловити.

Ликови су сведени само на своје функције, архетипски огољени, без имена, што још више појачава сноликост богатог приповедања. Овим поступком у првом плану су осветљени и индивидуализовани ликови протагониста, док остала лица остају замагљена својом функцијом у причи, скривена под непроменљивим, вечним маскама својих архетипских улога. Кроз приче о путницима који се, попут шамана, пре крећу вертикалном осом (у дубину људске душе) него хоризонтално (напредујући простим географским одредницама), Бакић убедљиво приповеда о колективном значају потраге у људској култури и цивилизацији.

Настасја Писарев

EUR/RSD 117.5180
Најновије вести