Каква је веза нобеловаца Хандкеа и Токарчук са Новим Садом?

Нобелову награду за књижевност за 2018. годину добила је пољска књижевница Олга Токарчук, а за 2019. аустријски писац Петер Хандке, саопштила Шведска краљевска академија.
е
Фото: EPA-EFE/GEORG HOCHMUTH

Најпрестижније интернационално књижевно признање прошле године није додељено због скандала унутар Шведске академије и оставке појединих чланова осамнаесточланог жирија, па је одлучено да се сада прогласе два лауреата.

Петер Хандке је добио Нобелову награду за утицајан рад који је лингвистичком генијалношћу истражио периферију и специфичност људског искуства. Јединственост његове уметности јесте изузетна пажња коју поклања пејзажима и материјалном оваплоћењу света, због чега су филм и сликарство два највећа извора инспирације за његово дело, навела је Академија у образложењу.

Хандке је рођен 1942. године у немачком граду Грифену. Аутор је стотинак књига у различитим жанровима (поезија, приче, романи, драмски текстови, есеји, филмски сценарији, колажни текстови...). Моравска ноћ, Ужас празнине, Јуче на путу, Правда за Србију, Голманов страх од пенала, Псовање публике, Спори повратак кући, Велики пад - само неки од наслова који су обележили педесетогодишњу књижевну каријеру овог аутора. Више од 25 дела овог писца на српски је превео Жарко Радаковић. Међу књижевним награда које је добио овај писац (Бихнерова, Кафкина, Шилерова, Ибзенова, Нестројева, Томас Ман) јесте и признање названо по родоначелнику српског романа Миловану Видаковићу, које је Хандке добио у априлу 2017. на Међународном књижевном фестивалу Прозефест у Новом Саду. Две трећине износа ове награде Хандке је тада поклонио Дечијем селу у Сремској Каменици.     

Хандке је велики пријатељ Србије, који је овде боравио више пута, посећивао Косово и Метохију , писао и говорио о њему, о Србији, српском народу, српској литератури коју је представљао у свету. Лист „Франкфуртер рундшау“ је поводом објављивања О трагичном интензитету Европе - Литератури из Србије” 71. одабиру српске литературе у издању књижевног часописа “Свеска” у коме је учествовао и Хандке, констатовао да Хандке „уме да претерује када је у питању Србија”. Због тога је често био нападан и оспораван. Током рата у БиХ, боравио је у сукобима захваћеним подручјима и написао жестоко оспоравани есеј „Правда за Србију”, у којем се залагао за диференцирани приступ западних земаља и против сваљивања кривице само на српску страну. На почетку бомбардовања СР Југославије, Хандке је допутовао у Србију, у знак протеста вратио Бихнерову награду, иступио из Католичке цркве, а од немачког министра Рудолфа Шарпинга је захтевао да му врати све његове књиге. Изабран 2012. за иностраног члана САНУ, а добио је и посебну плакету 50. Дисовог пролећа и том приликом превео Дисову песму „Можда спава” на немачки, а рукопис поклонио библиотеци у Чачку.

Фото: EPA-EFE/STRINGER

Олга Токарчук је романописац, есејист, сценарист и песник, несумњиво водеће име пољске књижевности међу писцима средње генерације, чије се књиге дочекују уз велики интерес публике и благонаклоност критике а и ван Пољске убраја се међу најважније европске прозаисте данашњице. Она је тек 15. жена која је добила Нобелову награду за књижевност за више од једног века, колико се то признање додељује, а признање јој је припало, како је образложила Академија због “наративне маште која са својом енциклопедијском страшћу представља прелазак граница као форму живота”. Рођена је 1962. у Сулехову, на западу Пољске. По струци је психолог, након завршених студија на Варшавском универзитету, радила је као психотерапеут. Њене књиге преведене су на двадесетак светских језика, а многе су послужиле као књижевни предложак за позоришне комаде и филмска остварења. Пре три деценије потпуно се посветила књижевном раду.

Роман „Памтивек и друга доба”, који је код нас објавила “Паидеиа” означио је не само преломну тачку у књижевној каријери Олге Токарчук, већ је обележио и заокрет у фабули пољског романа. Још тада, половином деведесетих, критичари су је прогласили надом пољске прозе, и она је муњевито стекла наклоност читалаца у земљи и свету. Ова књига не само што је освојила највећи број награда, већ је уврштена у обавезну средњошколску лектиру.

Олга Токарчук објаснила је приликом гостовања у Београду да јој је овај роман отворио улаз у писање, да је та књига „детињство њеног писања”, а  открила је и појединости везане за начин на који ствара.

Свему дајем митолошки смисао, трудим се да из појединачног створим веће, опште. Роман „Бегуни” зрели је облик тог констелацијског, а „Памтивек” је тек његова најава – објаснила је ауторка.

Добитница је више престижних књижевних награда, за роман „Бегуни” 2008. припало јој је једно од најзначајнијих пољских признања за књижевност „Нике”. Овај роман номинован је и за књижевну награду централне Европе „Ангелус“. Следи роман “Дневна кућа, ноћна кућа”, а а затим “Књиге Јаковљеве”, код нас објављен у издању “Службеног гласника” за ово монументално дело, 2015, по други пут добила је награду Нике. Једна је од организатора Међународног фестивала приповетке у Вроцлаву, а од 2008. води књижевне радионице креативног писања на Универзитету у Ополу. Познати је и актвивиста, и носилац је пољско-немачког признања „ Мост”, које се додељује за пормоцију мира, демократског развоја и међусобног разумевања међу народима Европе.

У Новом Саду је боравила у пролеће 2013. на Међународном фестивалу прозе “Прозефест”, а те године у октобру је и отворила Београдски сајам књига. Тада је указала да су трагови рата оставили ране не само у ткиву града, него и у свести његових житеља. Истина, Београд је исто тако престоница земље која се упркос невеликој територији јасно и постојано одражава на културној, а нарочито књижевној мапи Европе.  Културни центар Новог Сада је 2014. у едицији „Прозефест“ објавио њену књигу „Вуци своје рало по костима мртвих“.

Приповедачки дар и људска врлина

На уручењу награде “Милован Видаковић” у СНП у Новом Саду представљајући Хандкеа као највећег живог писца великог немачког језика који је својим литерарним еруптивним даром обележио последње деценије 20. века Владан Вукосављевић, министар културе Републике Србије, је указао да је реч о човеку који је поред књижевног талента овај свет обасјао и једном често заборављеном особином која се зове врлина. По његовим речима, крајем 20. века застава врлине у европској цивилизацији пала је у прашину и један од првих који се сагнуо и издигао је високо био је Хандке. Данас га публика у целом свету цени и поштује због његових литерарних квалитета и зато што је својим талентом обасјао многе читалачке умове и душе, али ћуте о његовој људској врлини, а ми у Србији славимо и његов приповедачки дар, али и људску врлину.

Н. Попов

Dragan
11.10.2019 • 19:21
Ispada da smo mi dobili ne jednu nego dve Nobelove nagrade odjednom...
EUR/RSD 117.5255
Најновије вести