Књижевна критика: Прича о изгубљеној девојчици

НОВИ САД: У више наврата смо писали о књигама Елене Феранте, једне од најпопуларнијих савремених ауторки коју је прославила живописна тетралогија романа која описује одрастање, сазревање, и живот две пријатељице које су обе рођене у „рејону“, најсиромашнијем делу Напуља.
knjiga
Фото: Ilustracija

Свакако да додатно интересовање публике повећава чињеница да чак и у овом веку презасићености информацијама, Феранте и даље успева да остане скривен(а) иза свог псеудонима, тако да сем податка да је заиста одрасла у Напуљу, ништа више о њој није познато.

После нешто спорије треће књиге, претежно посвећене политичкој ситуацији у Италији, последња, четвта књига из напуљске саге враћа се бржем ритму претходних књига, и више се окреће интимним судбинама јунака. У центру приче су и даље две жене: Елена, која се образовала и успела на књижевној сцени, и Лила, далеко тежег карактера, али једнаког талента, која је остала везана за сиромашни део Напуља у ком је одрасла.


Преводилац: Јелена Брборић

Издавач: Боока, 2018.


Четврта књига детаљно описује године у којима две главне јунакиње заснивају породице, али настављају да живе различитим животима – Елена се бори да се оствари на италијанској и светској књижевној сцени у исто време покушавајући да успостави здрав однос са ћеркама, док Лила постаје значајна особа у рејону, користећи најневероватније стратегије да се обрачуна са локалним камористима повезаним са политичарима.

„Прича о изгубљеној девојчици“ се више од свих претходних делова окреће питањима аутопоетике, и испитује везу између живе напуљске стварности и и књижевности у коју се она претапа. Лила са подсмехом говори о Елениној књизи о Напуљу која би заправо требало да представља роман који је у читаочевим рукама, и иронично за њега говори да је „помало сећање, помало роман“, и зато лош, јер није ни једно ни друго. И сама Елена која фигурира као ауторка књиге коју читамо је шокирана када схвати на које се начине кроз магију текста њено сопствено сећање трансформише у књижевност.

Еленина књига о Напуљу отвара и питање (не)моћи књижевности која, иако указује на проблеме у друштву и покреће јавну расправу, у конкретном комшилуку у Напуљу не може да учини ни једну једину ситницу бољом.


ЦИТАТ 

Данас ми се чини да бих се, да је оно што ме је повредило била само увреда – каква си глупача, беше повикала преко телефона када сам јој рекла за мене и Нина, а никада, ама баш никада се у прошлости није догодило да ми се обрати на тај начин – брзо примирила. Истина је да ме је више од увреде заболело то што је поменула Деде и Елсу. Помисли само колико ћеш бола нанети кћеркама, беше ме упозорила, а ја сам преко њених речи прешла не придавши им никакав значај. Међутим, с временом су њене речи почеле да добијају на значају, често сам им се враћала. Лила никада не беше показала ни мрвицу интересовања за Деде и Елсу, била сам скоро сигурна да им ни имена није памтила.

Када бих током наших телефонских разговора поменула какаву њихову досетку, она ме је оштро прекидала, настављала је причу о нечем другом. Када их је први пут видела у кући Марчела Соларе, упутила им је незаинтересован поглед и покоју општу реченицу, није обратила ни трунку пажње на њихове лепе хајинице, на њихове фризурице, на то како се, премда још мале, лепо и културно изражавају.


Наративна техника у којој протагонисткиња у све четири књиге говори из удаљене перспективе неког ко се сећа одавно завршених догађаја нарочито добија на снази у завршној књизи. Тако, понеке реченице овлаш изговорене на само на почетку ове саге, у првој или другој књизи, тек после коју више стотина прочитаних страница најзад добијају пуни смисао.

Настасја Писарев

EUR/RSD 117.5515
Најновије вести