Књижевна критика: Последња жеља Анџеја Сапковског

НОВИ САД: „Последња жеља“ је прва књига из серије Анџеја Сапковског о Гералту од Ривије, саркастичном вешцу и ловцу на чудовишта ког је широм света прославила трилогија видео игара пољског студија ЦД Пројект Ред.
k
Фото: Ilustracija

Анџеј Сапковски (1948) пољски писац епске фантастике је тек последњих година дошао до заслужене пажње и релативног међународног успеха захваљујући адаптацијама његовог рада за друге медије (осим видео игара, тренутно је у продукцији Нетфликсова серија која је веома очекивана у јавности). Занимљиво је да је Сапковски студирао економију, и радио у тој струци, те да је ушао у књижевност испрва само као преводилац научне фантастике. Прву причу о „Вешцу“ је написао из хира и с њом се пријавио на конкурс пољског књижевног ласописа „Фантастика“ – касније је изјавио да је као стручњак за маркетинг знао како би најбоље требало да је пласира. Испоставило се да је био у праву: прича је освојила трећу награду на конкурсу и остварила такав успех код публике и критике да је Сапковски наставио да пише и убрзо постао један од највољенијих и најчитанијих писаца фантастике у Пољској.


Преводилац: Весна Милутиновић Ђурић

Издавач: Чаробна књига 2018.


Нажалост, ни чињеница да се својим стилом, занимљивим решењима, и духовитим портретима ликова и те како издваја из мора хиперпродукције епске фантастике англоамеричких аутора овог жанра једва је после много деценија помогла Сапковском да се озбиљније пробије на тржишта изван уског домаћег. И поред планетарне популарности његове саге захваљујући видео играма, књиге Сапковског су, сем на енглески, преведене на мали број језика који нису словенски. Чини се, и сад, нажалост да је једини могући озбиљнији улазак аутора из мањих земаља на глобално тржиште једино у оквиру тзв. поп етно књижевности, у којој аутор обично приказују тешке муке живота у својој проблематичној земљи не-запада (Блиски исток, Африка, па и источна Европа).

У популарној саги о вешцу Гералту „Последњу жељу“ следе још две збирке приповедака и пет романа. Сапковски је међу првима унео новине у овај жанр, концентришући се првенствено на упечатљиве портрете ликова (Гералт, Невен, Јенефер...), и изврћући фантазијске топосе повремено наглавце (у његовом свету су вилењаци грађани друге класе).


ЦИТАТ 

Дошла му је пред зору.

Ушла је веома опрезно, тихо, корачајући бешумно, пловећи кроз одају попут утваре, попут привиђења, и једини звук који је пратио њено кретање долазио је од огртача који се отирао о нагу кожу. А ипак је баш тај слабашни, једва чујни шум пробудио вешца, или га је можда само тргнуо из полусна у ком се монотоно љуљао, као у воденом бездану, плутајући између површине и дна мирног мора, усред лако заталасане морске траве.

Није се мрднуо, није чак ни задрхтао. Девојка је долепршала ближе, збацила огртач, и покако, колебљиво, наслонила савијено колено на ивицу лежаја. Посматрао ју је под спуштеним трепавицама, и даље не одајући да је будан. Девојка се опрезно успела на постељу, преко њега, обгрливши га ногама. Ослоњена на испружене руке, лако му је муловала лице косом која је мирисала на камилицу. Одлучна и помало нестрпљива, нагнула се и вршком груди дотакла његове капке, образе, усне.


Нарација Сапковског је увек натопљена дискретном иронијом која даје довољан отклон његовим причама да их је могуће читати и као благу сатиру и критику примитивног и назадног друштва, у било којој стварности и времену. У његовом приповедању има јасних утицаја словенске књижевности, нарочито хумора блиског Гогољу.

Настасја Писарев

EUR/RSD 117.5121
Најновије вести