Књижевна критика: Не мирим се Мишела Уелбека

НОВИ САД: Увек је занимљиво видети, ако је могуће, и другу страну неког писца, и колико се његова поетика и стил могу разликовати (или не) при промени жанра.
k
Фото: Promo

Таквих случаја је у књижевности безброј, мада вероватно не онолико колико би страствен или радознао читалац желео. Тако Толкинове песме можда не одударају много од његове прозе, али неки студент класичне књижевности може лако да доживи шок у библиотеци када налети на агресивно опсцене песме римског песника Катула од ког се у лектири читају само сладуњави и романтични стихови.

За писце који су иначе лирични у изразу, попут, рецимо, нашег Милоша Црњанског (нарочито у ранијем опусу) често се чини да је граница између прозе и поезије коју пишу танка, са сличним ритмом која је увек проткан кроз њихове текстове.

Мишел Уелбек (1958) важи за једног од контроверзнијих савремених писаца који се не обазирући се нимало на политичку коректност бави најосетљивијим темама попут сексуалног туризма, муслиманског радикализма или клонирања, и притом често даје врло циничну дисекцију модерног друштва.


Преводилац: Владимир Д. Јанковић

Издавач: Боока 2019.


Свакако да Уелбек који се прославио романима (“Проширење простора борбе”, “Покоравање”) првенствено важи за прозног писца, али то његову поезију не чини ништа мање занимљивом за читаоца.

Чињеница да Уелбекове песме имају јасну ноту поетичности (и кад су саркастичне, и кад су, ређе, дирљиво искрене) и остварују упечатљиву горко-меланхоличну атмосферу, сведочи о Уелбековом књижевном таленту који, очигледно, не мора да почива само на циничним и духовитим друштвеним опаскама и суровим досеткама којима има обичај да ноншалантно деконструише нашу свакодневицу. Занимљиво је дакле видети нежнију и лиричнију страну писца познатог по обично бруталном приказу стварности.

Форме његових песама се крећу од везаних стихова са класичним римама (рекло би се, крајње храбро и неконвенционално у доба савремене поезије), преко оних нешто лабавије структурираних, до песама које су писане у потпуно слободној форми, па чак и неколико које су обликоване као лирске белешке и песме у прози.


ЦИТАТ 

Брзи воз Атлантик јездио је кроз ноћ са застрашујућом ефикасношћу; осветљење је било дискретно. Под пластичном, средњесивом таваницом, људска бића седела су на својим ергономским седиштима. Никакава осећања нису се огледала на њиховим лицима. Окренути се према прозору ничему не би служило: тама је била апсолутно непрозирна. Ту и тамо биле су, сем тога, навучене завесе; њихова отровнозелена боја била је у помало тужном сагласју са суморним сивилом тепиха. Тишину, готово потпуну, реметило је тек једва чујно уњкање вокмена. Путник који је седео до мене, склопљених очију, повукао се, усредсређен и одсутан, једино је светлосна игра пиктограма што показују где је тоалет (...) одавала знаке живота у вагону. (...) И мене је наједном обузело осећање (путовали смо кроз ноћ, у мекој тишини, ни по чему се није могло наслутити каквом се чудесном брзином крећемо; умерено је, бледо и погребно било неонско светло у вагонима), наједном ме је, дакле, обузело осећање да нас ова дугачка челична барка (дискретно, ефикасно, удобно) вози у Царство таме, у Долину сени, у смрт.


Уелбеков суви хумор проткан је и кроз његову лирику, па карактеристичне слике попут „или у смрт да идем, или на плажу“ подсећају на познату аутоиронијску црту присутну у његовој прози. Као право дете свог времена у ком се све вредности релативизују, лирски субјект у Уелбековим песмама се од меланхолије свакодневице, страха пред амбисом бесмисла или неостварене љубави често (али не увек) брани ефектним ироничним обртима, као да је сарказам наше последње, слабашно оружје пред лицем смрти, у суморном огледалу живота.

Настасја Писарев

EUR/RSD 117.6300
Најновије вести