Књига Селимира Радуловића представљена у Градској библиотеци

НОВИ САД: Песничка збирка „Дванаест” Селимира Радуловића, награђена на овогодишњем Сајму књига у Новом Саду признањем „Лаза Костић”, представља освежавење корена европске баштине, оцена је владике Јована (Пурића), изречена прексиноћ на промоцији ове књиге у Градској библиотеци Новог Сада.
s
Фото: Dnevnik.rs

Поетски траг Селимира Радуловића говори о озбиљности, о одговорности, али је отворен и за перспективу светости, који су задобили песници који су се истовремено молили. Његово поетско подсећање на апостоле и сећање, укорењено у традицији, у најдубљем корену свога завичаја, али и култури човечанства у целини, где баштини и добија надахнуће, естетски нас васпитава. Култура је живо памћење човечанства унедрено у савременост. А памћење је основа и савести и морала. Код Селимира Радуловића ишчитавамо и естетско и морално памћење. То памћење представја превладавање времена, превладавање смрти. Оно је за нас хришћане евхаристија. Благодарност. Благодарност против заборава, рекао је владика Јован (Пурић).

Драгољуб Којчић, директор Завода за уџбенике, издавача књиге „Дванаест”, уз указивање на неговање традиције религијске, посебно монашке поезије, посебно је истакао значај језика у песништву Селимира Радуловића. „Помози  да сачувам језик свој, пева Радуловић. То не само да је дубоко света мисао, она је и у духу модерне филозофије. Наше биће станује у језику. А губећи језик, што се нама дешава бар 70 година, губећи укотвљеност језика у духу, ми почињемо да будемо разграђени као људска бића. И Радуловић моли Бога да благослови наш повратак у језик, навео је Којчић.

По његовим речима, аутор збирке „Дванаест” карактеришу, поред оргиналног песничког језика, и двокомпонентна поетска мисао. „С једне стране, она је потпуно универзална, може да је чита било ко у Аргентини, Венецуели, Кини... С друге стране, она је, по инспирацији, дубоко српска. У том српском трагању за бићем је тајна и јединственост поезије Селимира Радуловића”.

По речима песника Ивана Негришорца, пролазећи кроз развојне фазе, Радуловић је временом све веће упориште проналазио у традиционалној укорењености свог сензибилитета, истовремено при томе исказујући страст ка духовном, тачније хришћанско-пастирском заснивању сопственог певања и мишљења. Негришорац је на крају отворио и питање зашто треба читати Селимира Радуловића? „Уколико је неко потпуно задовољан духом постмодерне епохе у којој је свет изгубио сваку супстанцијалност и претворио се у низ условних, флуидних и игривих поставки, он не треба да чита ову поезију, јер у њој ништа неће моћи да препозна. Међутим, уколико неко није задовољан олаким препуштањем пролазној и пропадљивој стварности, уколико не мисли да је велика прича о присуству Бога у човековом свету заувек изгубљена, онда ће он и те како имати шта да препозна у тврдом и озбиљном, богословском певању какво износи поезија Селимира Радуловића. Ту поезију, попут својеврсне опомене, као да пише некакав монах залутао међу урбане, лакомислене мирјане”...

М. Стајић

EUR/RSD 117.5156
Најновије вести