Кентерберијске приче из будућности: Пут ка временским гробницама

У библиотеци “Бескрајни свет фантастике” агилне “Чаробне књиге” управо су се појавили романи “Хиперион” и “Пад Хипериона” Дена Симонса (1948); ова два романа, уз романе “Ендимион” и “Успон Ендимиона”, чине прослављену тетралогију “Хиперион”.
1

Симонс је још 1985. објавио роман-првенац “Песма богиње Кали” и њиме привукао пажњу љубитеља хорора али му је “Хиперион”, оригинално објављен 1989. године (“Пад Хипериона” ће се појавити следеће године), донео низ жанровских награда (Хјуго, Небјула) те широку славу и уважавање читалаца. “Хиперион” је задобио бројне похвале као “роман који је редефинисао спејс оперу” односно редефинисао читав жанр научне фантастике, а уврштен је и у најзначајније жанровске романе деценије, касније и XX века.   

Роман “Хиперион” критика је назвала и “Кентерберијским причама будућности” јер Симонс гради своје дело на исти начин као и велики Чосер. После пролога у коме исцртава основну радњу романа – ходочашће групе одабраних према Временским гробницама из којих је изашао Шрајк, бог бола, мистериозно биће које убија све живо на планети Хиперион – Симонс, у следећим поглављима, прати ток пута групе и исписује приче које ходочасници поверавају својим сапутницима. 

У „Кентерберијским причама“, започетим око 1387. и недовршеним, прича о 30-так људи који једног пролетњег дана крећу на ходочашће, из Лондона, до гроба Томаса Бекета у Кентерберију.  Ходочасници су из свих друштвених слојева а њихове приче огледало жанрова средњевековне књижевности, од витешких романа, народних прича, до легенди и басни.

У Симонсовим омажу  ходочасници су такође људи различитих занимања и животних прича, од свештеника прогнаног из цркве јер су му идеје о историји вере противне канонима, војника који је војевао у најкрвавијим биткама свемира, песника коме је Шрајк био замена за изгубљену музу, научника чије дете је, истражујући Временске гробнице, оболело од ретроградне болести (и од младе се девојке физички и психички вратило до узраста бебе), детективке заљубљене у тело које је креирала вештачка интелигенција, до конзула-путника кроз свемир и временске парадоксе (због чега је његова драга остарила и умрла а он и даље остао млад). 

Свака прича истовремено је и пример једног од под‌жанрова научне фантастике (религијског, ратног, кибер-панка). Бројни цитати разгаљују читаоца који их препознаје као врсту литерарне стварности у којој се овај роман креће и налази своје место. Фрагментарна структура романа дозвољава Симонсу елегантно кретање кроз радњу, без оптерећења успоравајућим објашњењима света који описује, јер се у једној причи употребљен појам може дефинисати, у правом тренутку, у некој другој уз, за читаоца, узбудљив осећај слагања коцкица у мозаик и откривања велике слике новог свемира. Уза све заплете Симонс додаје и линију која прати енглеског романтичарског песника Џона Китса и његов еп „Хиперион“, инспирисан грчким митом о Хипериону, једном од Титана побеђених у боју са Зевсом, чинећи тиме вешесмисленост романа још сложенијом и узбудљивијом а једноставне одговоре на дилеме депласираним.   У таквом свету назнака и општег хаоса роман достиже врхунац, завршну сцену уласка ходочасника у долину у којој су Временске гробнице. Путници, свако са својом молбом и понудом богу, држе се за руке и певају песму из филма „Чаробњак из Оза“. Њихова судбина је испред њих. Али, Симонс одбија да да одговоре, разрешења живота и смрти својих јунака, чинећи крај мистичним онолико колико је то и бог коме ходочасници треба да се поклоне.

Прича „Хипериона“ наставља се у „Паду Хипериона“ у коме се раширила густо исплетена прича о великом паду, пропасти организације читавог свемира а све због, испоставиће се, борбе за власт самих богова (ето објашњења наслова оба романа – корен заплета је у пропасти старих богова и доласку нових). Стање скицирано кроз исповести ходочасника и доведено до руба пропасти, у “Паду…” је гурнуто у бездан отвореног рата између станара хиперионског свемира, како оних од крви и меса, тако и оних других, сачињених од енергије и времена.

Док у „Хипериону“, који сад добија улогу великог увода, Симонс разбија причу у низ исповести јунака, у другом делу радња је исцепана на ситне комадиће разних линија приче и на поприличан број ликова, те пишчеву жељу/намеру да обухвати сву замршеност и грандиозност догађања, што твори књижевну грађевину импозантну у својој укупности управо у традицији “спејс опера” као под‌жанра који се “бави” свемирским царствима и империјама, међугалактичким ратовима и освајањем Универзума. Ова “мега-прича” испричана је брзо, ефектно и упечатљиво са мноштвом егзотичних детаља. (Изузетно је интересантан лик Џ. Северна, производа вештачке интелигенције, својеврсни симулакрум симулакрума енглеског песника романтичара, који је повезан телепатском везом са ходочасницима али и својим творцима, боговима посебне равни свемира која досеже до других, људских богова који ће у свом сукобу, предвиђеном, испланираном и покренутом, користити људе као пијуне.)    

„Хиперион“ и “Пад Хипериона” Дена Симонса изузетна су дела у којима су сакупљена и измешана искуства научне фантатике и књижевности главног тока, у коме су људске судбине, чудеса, визије и језа спојени тако да ни једно од њих не губи нити добија на уштрб другог већ, заједно, стварају нови, високи квалитет. Симонсове слике светова, свемирских битака, путовања кроз кибер-стварности и даље су, упркос протеку више од три деценије од првог појављивања, блиставе и изузетно заводљиве. 

 Илија Бакић 

EUR/RSD 117.3179
Најновије вести