Јелена Пилиповић: Еротска илузија у уму заљубљеног

Настао у слободној игри измаштаног и историјски аутентичног, са изузетком неколико надреалних процепа, роман „Дивотнице” Јелене Пилиповић, објављен 2018. у издању новосадске „Академске књиге”, доноси слику свакодневног живота на ободу Римског царства, у часу његовог врхунца.
д
Фото: Анђелко Васиљевић

Како каже ауторка, иначе професорка на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности београдског Филолошког факултета, књига је плод њене свеживотне потребе да савременост обогати и продуби лепотама древности, а да древност ослободи историцистичког, реконструктивног приступа који, налик чаури, чини њене вредности тешко доступним и јаловим.

У којој сте фази стварања дошли на идеју да роман назовете према Његошевој кованици из његове једине љубавне песме „Ноћ скупља вијека”?

– Искрсла је у последњем часу, у напору да се замени предугачки радни наслов „Богиња свакодневне среће”, али Његошева измишљеница је неотуђиви део текста од почетка. Кованица дивотница у роману има функцију сталног епитета, али на особен начин – тако, наиме, главни јунак Назон назива своју велику љубав Стратонику, трговкињу крзном. Као и у Његошевој оди, није у питању опис реалног женског лика већ визија коју има њен љубавник. Дивотница је стога име за љубавни привид, за еротску илузију која израста у уму заљубљеног. Представља знак колико је оно објективно, оно стварно, оно реално, уистину непомирљиво са еросом, љубављу - жељом. Као наслов, ова Његошева језичка инвенција подсећа на свет привида: не предочава само особености у односу једног мушкарца према једној жени, већ указује на то да свака емоција разлаже и преиначује спољашњу стварност – посматрана очима заљубљеног, дивотница постаје не само једна особа већ и једна епоха, култура, песма, земља. Моје дивотнице нису само три јунакиње романа, већ су то многобројне симболичке тачке текста у којима се моје многолике љубави сабирају: то су статуе, слике, предмети примењене уметности, боје неба, мириси, залогаји, гутљаји и, нарочито, речи.

Будући да је ваша опсесија римска култура, на који начин сте транспоновали антику у савремени роман?

– Ово је роман приповедан савременим наративним средствима, са расејаном тачком гледања, а посебна пажња је поклоњена релационом аспекту у карактеризацији: ликови се надасве граде једни кроз друге и не постоји универзална и непристрасна истина њихових бића, већ само различита лица која показују у различитим ситуацијама. Дакле, „Дивотнице” су роман од овога доба, на сваки начин. Време-место у оквиру којег израста њихов свет је лимес Римског царства, у доба императора Хадријана, као што је то

могла бити панонска равница у осамнаестом веку, србијанска варошица пред Први светски рат или босанска касаба током векова.

С обзиром на вашу уверљивост и историјску поткованост, колико је аутентичног, а колико фиктивног у роману, и где сте дали себи више слободе?

– Наиме, у роману је готово све фиктивно: измишљени су сви ликови, готово сви артефакти, готово сва јела и пића. Измишљен је чак и сам Град порфирне светлости, који се налази на месту негдашњег Сингидунума, али се тако не зове и није му идентичан. У низ уметничких дела из маште уплела се, међутим, и стварна, до данас сачувана статуа „Лаокон”, као што се међу грађевинама из маште нашао и стварни римски Пантеон. Такође, међу измишљеним ђаконијама налазе се и оне које су преузете из сачуваних кулинарских приручника, углавном из Апицијевог дела „О кулинарству”, попут вина са љубичицама. Иако основни поетички закон „Дивотница” јесте закон грађења уметничког света помоћу слободне имагинације, та се градња темељи на начелима могућег и вероватног – све, од личних имена, преко украса на намештају и коришћених намирница до прибора за јело, у складу је са сачуваним епиграфским и археолошким остацима и могло је тако бити.

Ваша проза је путена и истовремено се бави амбиваленцијом у интимним односима. Шта је то што искушава границе људске душе?

– „Дивотнице” би се могле, можда, описати као прилично обиман али ипак недовољно успешан коментар једног од Хераклитових фрагмената, који гласи: „Ма којим путевима да идеш, границе души нећеш пронаћи: толико дубок логос има.” Другим речима, то је роман који тражи границе људске душе, али не у посебним, изузетним, патолошким случајевима и околностима, већ у свакодневици наизглед обичних мушкараца и жена, обузетих и љубавима и страховима. Душа свакога од нас има предубок логос – дубина времена, како општег, тако и личног, унеколико је метафора за дубину психе, али и покушај да се кроз њу прозре. Сећањем сваки од ликова у своју индивидуалну прошлост упада као у вир, у коме ће се понеко и утопити. И становницима дела света и читаоцима неке дубине душе ће постати докучиве, а неке неће. Као и у Хераклитовом фрагменту. Као и у животу, чини ми се.

Слађана Милачић

 

EUR/RSD 117.6117
Најновије вести