Интервју: Ласло Дарваши, добитник награде Александар Тишма

НОВИ САД: О зачудном књижевном изразу мађарског писца Ласла Дарвашија, лауреата тек установљене Међународне награде за књижевност „Александар Тишма”, коју додељује истоимена фондација, домаћа публика могла је промишљати након збирке ратних новела „Набавити жену”, његове најпревођеније публикације, а уједно и једине доступне на српском језику.
laslo darvasi
Фото: vojvodina.gov.rs

Какав ће литерарни доживљај понудити награђена збирка од 35 новела „Зимско јутро. Бог. Домовина. Породица”, коју ће у преводу Арпада Вицка објавити „Академска књига”, да се наслутити тек према утисцима жирија који су чинили Илма Ракуза, Ђерђ Конрад, Петер Хандке, Владислава Гордић Петковић и Матијас Енар.

И у овој књизи су, према речима жирија, судбине кафкијански апсурдне, а кошмарни светови уједно шокантни и фасцинантни. Ко су ликови и шта је њихова спона?

Протагонисти ових новела су углавном мали, обични људи. Живе по салашима, насред пустаре. У великим градовима се мувају без циља и смера, у мрачним грађанским најамним палатама жмиркају на прошлост. Умиру у бетонским становима. Живе у варошицама, по паланкама, од ћошка до ћошка, као да су, рецимо, на Палићу или у Хоргошу, где се родио и Александар Тишма. Али радња новеле која је прочитана на српском приликом уручивања награде у здању Матице српске, на пример, догађа се на Јадрану. Тамо, на обали мора, у плаветнилу и на врелини. Тамо сам је и измислио. Спонтано се одиграла кад сам угледао једног мушкарца с кћерком која је чудно климала огромном главом.

Помиње се да приче, често бруталне, непристрасно говоре о ономе што боли, али не тражећи непријатеља. Да ли је бруталаност у таквом приповедању неизбежна?

Ништа није обавезно, ништа није неизбежно. Хоћу да говорим о једној породици у којој родитељи губе своје дете. Хоћу да говорим о једном детету, малом Рому, који мора да научи како да обрише задњицу. Хоћу да говорим о једној девојци која испраћа своју мајку, на самрти, на другу страну. Ја не тражим сувишно зло, заиста не тражим, него напросто препричавам оно што видим и доживљавам. И препричавам тако да избегнем стилску адекватност и површност догађаја. То су реалистични текстови, свакодневни, говоре о начину на који душа функционише. Наравно, наш најбруталнији доживљај је рат. Али понекад и свакодневице, у одређеним ситуацијама и релацијама, представљају исту бруталност. Мир, свакодневица, ред, неред, вера, невера – све је то саздано од људи, а човек је понекад веома суров, а сурово је и то што се човеку дешава.

На додели награде рекли сте да одећу пакла понекад налазимо у личном гардероберу, поставивши питање: „Ко се још није под овим поднебљем шетао руку под руку с ђаволом?” Значи ли то да у овом бурету барута званом Балкан, екс-Југославија или некако другачије нема невиних?

Не знам, заиста не знам. Мислим да жртва заслужује поштовање. Ја сам живео у мирно доба и због тога могу за себе рећи да сам велики срећник. Срећник сам и због тога што сам доживео промену политичког система, пад комунизма. А нисам срећан што сам морао доживети да се у мојој земљи, у  свим сегментима друштва и културе, воде прави ратови у духу одређених националистичких начела. Ако се питамо ко може да буде недужан, а ко не, треба да се осврнемо уназад. И живети у миру, хтети мир је тешко; мир треба учити, мир чине многе ситнице, многе нагодбе, многе сложене ствари. Можда је данас највећи задатак Србије управо да то научи, а не да проучава питања недужности и грешности. Рецимо, видео сам један огроман плакат са портретом доброћудног господина Шешеља, у центру града.

Иако издавач и читалац пођеднако траже роман, као што сте рекли, ви готово да сте се определили за кратку форму, будући да у својој библиографији имате бар седам збирки прича. Сматрате ли да је суштина оног што треба да се искаже тек у фрагментима?

Писао сам ја и романе, међу којима има оних скромнијег обима, али и подебелих, на пример. Скоро у сваком је мноштво протагониста српског имена и презимена, будући да се дотичу српске митологије. Управо сад приводим крају писање једног краћег романа који цитира Клајста и његовог „Михаела Колхаса” и који, бар сам имао такву намеру, говори о свагдашњим односима власти. Власт и личност. Власт и нагодба. Издаја. Али за мене је новела, као жанр, веома значајна. Штета што није призната, што је тек умерено преферирају. Треба написати сто једну новелу да би једна провирила кроз прозор, да је и станари виде, примете, да их опече тако да је никад не забораве. У реду, роману је лакши посао на тржишту. Али шта потом? Лепо откаска и он на коњу заборава. Веома много се пише. Веома је много писаца. Није рачунар значио, како се пре двадесетак година галамило и прорицало, највећу опасност, већ свеопшти, ако вам се више допада, глобални дампинг. Свет је данас такав да свега има много више но што је потребно. Али заиста свега, млека, меса, пластичних флаша, писаца. А новела је остала мала. Бори се, као нека малена барка, један сплав насред океана. Приметио бих још само то да је ова борба надасве племенита. Понекад се то и види. Управо то је Награда „Александар Тишма”.

Фото: Dnevnik (Slobodan Šušnjević)

Шта вам значи симболика датума када сте добили награду, 24. јуна, и самог имена нашег књижевника, који је истог дана, али ратне 1992. године, организовао у Новом Саду јавни скупМолитва за мир”, у којем је учествовало свих девет верских конфесија?

Била је то једна величанствена политичка и психолошка акција. Један предиван идеалистички гест јер није извесно да је на било шта утицао. Али то и није најбитније. Мноштво наших напора и хтења нема жељени утицај или не делује одмах. У оваквим случајевима, у којима би требало помирити вишевековне напетости, ти напори не могу баш одмах донети добитак. Човек најчешће залута, али ипак није сувишно да макар и накнадно погледамо који би пут био исправан. Оно што човек од Тишме може научити, а то је под овим поднебљем највише: да запази, да види и оно што није слично њему, односно, да жели да види другог. Видети остале, оне који су другачији и, напослетку, како оног другог ословити. Велика је то ствар и, без обзира на то да ли је узалудна или није, треба покушати.

Слађана Милачић

EUR/RSD 117.6147
Најновије вести